Бојанић: ПОБЕДНИК КОЈИ ЈЕ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ СРПСКИ ВОЈНИК
Постоје споменици поред којих пролазимо толико често да смо престали да се питамо шта нам заправо говоре, а београдски „Победник“ свакако припада таквим местима, јер је временом постао препознатљив симбол престонице, готово неизоставна разгледница Београда, док се све мање говори о првобитној идеји због које је настао и о историјском тренутку у којем је требало да представља победу Србије после векова борбе за ослобођење, а касније и победу у Великом рату.
И управо зато мислим да је време да се о њему поново проговори без улепшавања и без страха да ће свако критичко питање одмах бити проглашено нападом на уметност.
Хрват Иван Мештровић био је велики вајар и његов уметнички значај нико озбиљан не може да оспори, али величина једног уметника не значи да његово дело не смемо критички да посматрамо, нарочито када је реч о споменику који је требало да представља један од најважнијих тренутака српске историје.
Јер поставља се врло једноставно питање.
Где је у том „Победнику“ српски војник који је ту победу извојевао?
Српски војник који је прошао кроз Балканске ратове и Први светски рат није био антички јунак из неког безвременог мита, већ човек који је носио униформу своје војске, који је имао своју породицу, свој дом и своје име, а који је после страшног повлачења преко Албаније поново стао у строј и кренуо у ослобођење земље.
А онда погледамо „Победника“.
Наг човек, са мачем у једној и соколом у другој руци, са капом која је деценијама изазивала различита тумачења.
Неки у тој капи препознају кече и због тога тврде да је „Победник“ заправо представљен као Албанац, односно „Шиптар“, што је тврдња која се често појављује у јавности, али за коју не треба олако говорити као о доказаној чињеници без поуздане историјске документације.
Али чак и када одбацимо таква преувеличана тумачења, остаје питање које нико не може забранити.
Зашто је човек који треба да буде симбол српске победе представљен тако да његов идентитет није недвосмислено повезан са српским војником?
То није питање уметничке цензуре.
То је питање симболике.
Јер када правите споменик народу који је управо изашао из једног од најтежих периода своје историје, није свеједно да ли ћете приказати апстрактног победника или човека у којем ће тај народ препознати сопственог војника.
А српски војник је имао свој препознатљив изглед.
Имао је шајкачу, униформу…. имао је лице српског сељака и домаћина који је из свог села отишао у рат.
Ако је то универзална победа, онда се поставља питање чија је победа требало да буде?
Србија је имала право на свог победника… српског сељака, ратника. И имала је право да у њему препозна своје војнике.
Посебно ако знамо шта је та генерација преживела.
Српска војска је после 1915. године прошла кроз Албанију, стигла до Крфа, опорављала се, вратила на фронт и учествовала у пробоју Солунског фронта. Иза те речи „победа“ нису стајали само војни извештаји и карте са стрелицама, већ људске судбине.
Зато је мени спорно када данас о „Победнику“ говоримо готово искључиво као о туристичком симболу Београда.
Јер није он подигнут да би неко сто година касније имао лепу фотографију са Калемегдана.
Он је требало да буде порука.
А када је реч о поруци, онда имамо право да кажемо да је та порука могла бити много јаснија.
Могла је бити српска, војничка и препознатљива.
И ту не видим ништа спорно.
Не тражим рушење споменика.
Не тражим брисање Мештровића из историје уметности.
Не тражим да се прошлост прекраја према данашњим политичким потребама.
Тражим само да се једном озбиљно постави питање шта смо желели да кажемо када смо подизали тај споменик и зашто смо прихватили да симбол победе једне конкретне војске буде представљен кроз тако универзалну и неодређену мишићаву фигуру… а он на српског војника ни мало не личи… никаква сличност.
Јер ако већ говоримо о српској победи, онда не треба да се стидимо српског војника.
Напротив.
Требало би да га покажемо.
Не као освајача.
Не као претњу.
Него као човека који је бранио своју земљу и који је за њену слободу платио цену коју данашње генерације тешко могу и да замисле.
И можда је зато најважније да престанемо да се свађамо само око тога да ли је капа на глави „Победника“ кече, оријентална капа или уметничка стилизација, јер је суштина дубља од једног комада бронзе.
Суштина је у томе што српског војника препознајемо на старим фотографијама, препознајемо га у униформи, на заставама и војничким гробљима, али га у једном од најпознатијих споменика српске победе тешко можемо недвосмислено препознати.
И зато питање остаје.
Да ли је „Победник“ заиста онакав какав је требало да буде?
Можда је уметнички велики.
Можда је временом постао београдски симбол.
Али када га погледам као Србин и као неко ко се бави историјом, не могу да не пожелим да је у њему било више оног стварног српског војника са шајкачом у српској униформи и орлом у руци… који је своју победу платио животом.
Јер српском војнику није потребно да буде наг антички јунак да би био велики.
Његова величина је већ била у томе што је, после свега што је преживео, устао и кренуо напред… и победио.
И зато, када гледамо „Победника“ са Калемегдана, немојмо само гледати бронзу.
Питајмо се ко је требало да буде тај победник.
А ја бих волео да је одговор много једноставнији.
То је требало да буде наш српски војник.
Онај који је прешао Албанију.
Онај који је преживео голготу.
Онај који се вратио.
Онај који је ослободио Србију.
Онај коме и данас дугујемо најдубље поштовање.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја