Бојанић: ВРЕМЕ ЈЕ ДА САЧУВАМ ОНО ШТО САМ ПИСАО

Постоје текстови који се напишу и забораве, објаве које трају један дан, наслови које већ сутра прекрију неки нови наслови и реченице које се прочитају, прокоментаришу и потом нестану у мору нових информација, као да никада нису ни постојале.

Живимо у времену у којем све брзо настаје, још брже се шири, а затим једнако брзо уступа место нечему новом.

Али постоје и текстови који настају са намером да остану, не зато што је њихов аутор уверен да је написао нешто велико или непогрешиво, нити зато што очекује да ће их сви читати, већ зато што у себи носе једно време, једно расположење, један поглед на свет и покушај човека да запише оно што није желео да прећути.

Ова књига настаје управо из те потребе.

После година писања опаски, колумни, текстова, осврта и различитих записа за сајт „srpskaistorija.com“, дошао је тренутак да застанем, погледам иза себе и запитам се шта ће од свега онога што је годинама настајало остати када прође још једна деценија, када се промене технологије, људи и околности, а многе интернет странице које нам се данас чине трајним више не буду постојале.

И схватио сам нешто важно: није довољно само писати; оно што је написано мора се, ако желимо да има трајну вредност, и сачувати.

Живимо у времену у којем информације долазе брже него што стижемо да их прочитамо и разумемо. Свакога дана појављују се нови текстови, нове вести, нови коментари и нове расправе, па оно што је данас важно већ сутра буде потиснуто нечим новим.

Зато ме не чуди што данас мали број људи до краја прочита дужи текст; времена је све мање, пажња је све краћа, а навика читања постепено уступа место кратким објавама, насловима и информацијама које се примају готово успут.

Али ме нешто друго и те како чуди.

Појединци донесу суд о целом тексту на основу наслова или, у најбољем случају, поднаслова, а потом мудрују, пресуђују и објашњавају шта је аутор „хтео да каже“, иако сам текст нису ни прочитали. Такав однос према писаној речи није озбиљан, али је и то део времена у којем живимо и део јавног простора у којем свако ко пише мора да буде спреман да његове речи буду прихваћене, оспорене, погрешно схваћене или чак осуђене без читања и разумевања.

Ко јавно пише, мора бити спреман и на похвале и на критике, јер писана реч која изађе пред јавност више није само наша; она постаје предмет туђег читања, разумевања или неразумевања, прихватања или одбацивања. Ипак, оно што јесте наша одговорност није да натерамо друге да мисле као ми, већ да оставимо запис о ономе што сматрамо важним.

Зато сам, после свега што сам годинама писао, донео одлуку да своје колумне, текстове и записе са сајта „Српска историја“ саберем у књигу и сачувам их, не само у дигиталном облику, већ и на папиру, у облику који може да остане у библиотекама, домовима и рукама људи и онда када интернет странице, сервери и платформе на којима су текстови првобитно објављени више не буду постојали.

Не зато што мислим да је свака написана реч савршена, јер није, нити зато што верујем да сам у свакој теми био у праву. Човек се мења, време се мења, мењају се околности, сазнања и искуства, па се понекад мењају и наша виђења појединих питања.

Али управо зато запис има вредност, јер показује како смо мислили у једном времену, шта нас је болело, шта нас је бринуло, чему смо се надали, шта смо бранили од заборава и шта нисмо желели да прећутимо.

А када је реч о историји једног народа, то постаје још важније, јер историја није само оно што се догодило већ и оно што је један народ запамтио, као и оно што је одлучио да не заборави.

ПИСАНА РЕЧ ЈЕ СВЕДОЧАНСТВО

Кроз ове колумне временом су се преплеле скоро све теме којима се бави „Српска историја“ – од најстаријих страница српске историје до савременог тренутка, од великих победа до великих заблуда, од Косова и Метохије до Јасеновца, од државотворности и националног идентитета до питања шта смо као народ сачували, шта смо успут изгубили, заборавили и шта смо могли још да урадимо, а нисмо.

Писано је о нашим владарима и војсковођама, о ратовима и страдањима, о заборављеним људима и догађајима, о српском језику и писму, култури, просвети и традицији, али није писано само о прошлости; писано је и о Србији у којој данас живимо и о начину на који се односимо према сопственој прошлости, својим жртвама, својој култури, свом језику и писму, својим институцијама, Косову и Метохији и, што је можда најважније, према ономе што ћемо оставити генерацијама које долазе после нас.

Зато ова збирка није само збир колумни.

Она је, на свој начин, мала хроника једног времена, јер се у њој налазе питања која нису настала у некој далекој прошлости, већ су нас окруживала овде и сада. Можда ће неко за десет, двадесет или педесет година прочитати неки од ових текстова и запитати се како су људи у Србији почетком двадесет првог века размишљали о својој историји, својим жртвама, свом идентитету, Косову и Метохији и односу према сопственом наслеђу.

И то је већ довољан разлог да буду сачувани.

Јер ми данас познајемо прошлост и зато што су неки људи пре нас оставили писани траг. Да није било њихових записа, писама, књига, дневника, сведочанстава и докумената, многе странице наше историје биле би празне, а многе судбине заувек би остале без гласа.

Народ без записа лако постаје народ без памћења, а народ без памћења лако постаје народ којем други пишу прошлост… а нама су је и писали.

То је оно што никада  у будућности не смемо дозволити.

НЕ МОЖЕМО ПРЕПУСТИТИ ДРУГИМА ДА НАМ ПИШУ ПАМЋЕЊЕ

Ми Срби имамо историју која је предуга и претешка да бисмо је препустили забораву. Имамо славне победе, али и страшне поразе, и оне на бојном пољу и оне које смо доживљавали у миру; имамо велике владаре, војсковође, научнике, уметнике и просветитеље, али и читаве генерације које су страдале а да њихова имена данас једва помињемо… а имамо и изроде од Српства.

Имамо места која су постала симболи страдања.

Имамо Косово и Метохију.

Имамо Јасеновац.

Имамо сеобе, устанке, Први и Други светски рат, као и стотине хиљада и милионе личних судбина које су се временом претвориле у бројеве у историјским књигама.

А иза сваког броја био је човек – нечији отац, мајка, син, кћер, нечији дом, породица, детињство и живот.

Зато је памћење обавеза, не зато да бисмо живели у прошлости или гајили мржњу према било коме, већ да бисмо знали ко смо и одакле долазимо.

Народ који познаје своју прошлост не мора да мрзи било кога. Напротив, може да поштује друге народе, а да истовремено поштује себе; може да разговара са другима, а да не пристане да му други одређују шта сме да памти; може да гледа у будућност, а да не окреће леђа својим прецима.

Памћење није мржња. Памћење је одговорност.

ЗАШТО „СРПСКА ИСТОРИЈА“?

Сајт „Српска историја“ настао је из једноставне потребе – да на једном месту буде сачувано што више трагова о српској прошлости, људима, догађајима, култури и страдањима који не смеју бити заборављени.

Године су пролазиле, текстови су се множили, теме су се шириле и од једног сајта временом је настао велики архив различитих записа, права ризница текстова, сведочанстава и прилога који су настајали са једном основном намером – да се памти.

Али интернет није вечан.

Странице се гасе, сајтови нестају, линкови престају да раде, сервери се мењају, платформе се гасе, а друштвене мреже потискују старе објаве толико брзо да се понекад чини као да оно што је било важно јуче више никога не занима данас.

Оно што нам се данас чини трајним, сутра можда више неће постојати.

Зато сам схватио да није довољно рећи: „То је на интернету, тамо ће остати.“

Оно што је важно треба сачувати и ван интернета – на папиру, у књизи, архиви, личним библиотекама, у домовима и, пре свега, у рукама људи.

Јер књига је ипак другачија. Она не зависи од алгоритма, интернет платформе или тренутне популарности; може да стоји на полици годинама, да пређе из једних руку у друге и да је отвори човек који данас још није ни рођен.

И можда је управо то један од највећих смислова ове збирке.

НЕ ПИШЕМ ДА БИХ БИО ЧИТАН ПО СВАКУ ЦЕНУ

Знам да мали број људи данас прочита моје колумне до краја и знам да ће неки прочитати само наслов, неки поднаслов, неки неколико реченица, а неки ће можда одмах донети суд о целом тексту. И то је део јавног простора у којем живимо.

Не могу натерати никога да чита, а то ми и није циљ, као што не желим ни да натерам било кога да се са мном сложи.

Оно што могу јесте да урадим оно што је до мене: да запишем оно што сматрам важним, да оставим свој поглед и своје опажање, да поставим питање, покренем расправу, подсетим, упозорим и сачувам оно што мислим да не треба препустити забораву.

Јер можда једна колумна неће променити свет, али једна реченица може променити нечије размишљање и подстаћи га на даље истраживање; један текст може некога натерати да отвори историјску књигу, једна прича може некога подстаћи да потражи име свог претка, а једно сведочанство може спречити један заборав.

А понекад је и то довољно.

СТИЛ ПИСАЊА – ДА ИСТОРИЈА БУДЕ БЛИСКА ЧИТАОЦУ

Ова књига није намењена само историчарима и људима којима је историја струка, већ пре свега широком кругу читалаца који желе да разумеју сопствену прошлост, а можда нису имали прилику, времена или довољно подстицаја да о њој читају више.

Зато сам настојао да пишем језиком који је разумљив, питак и близак читаоцу, без непотребног оптерећивања стручним изразима и сувопарним набрајањем чињеница, јер верујем да историја не сме бити затворена само у круг оних којима је она професија.

Иза сваког датума стоји догађај, иза сваког догађаја стоји човек, а иза сваке историјске одлуке остају последице које често осећају генерације које долазе после оних који су ту одлуку донели.

Зато историја није само школска лекција, низ датума и имена које треба научити за оцену; она је прича о људима, њиховим изборима, победама, грешкама, страдањима, заблудама, надама и борби за опстанак.

Настојао сам да о тим темама пишем тако да их може разумети и читалац који није историчар, али и да онима који већ познају историју понудим питање, другачији угао гледања или подстицај да неку тему додатно истраже.

А можда ће једнога дана ови текстови бити преведени и на друге језике, пре свега на енглески, како би и читаоци ван Србије могли да упознају теме о којима се у овој књизи говори и да чују глас једног аутора који о српској историји пише из сопственог, српског и родољубивог угла.

Не да бисмо било кога убеђивали да мора да мисли као ми, већ да би и други могли да чују оно што је често недовољно чујно и да сами упознају део наше историје на један другачији начин, наше страдање, победе, заблуде и памћења.

ОВА КЊИГА ЈЕ МОЈ ОТИСАК ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА

Ову књигу зато не треба читати као коначну истину о свим темама које су у њој обрађене, већ пре свега као запис једног човека о времену у којем је живео, о питањима која су га окруживала, о стварима које су га бринуле и о темама за које је сматрао да заслужују да о њима буде написано нешто више.

У њој су моја размишљања, моја питања, моје сумње, моја уверења и моја неслагања, али изнад свега моја потреба да о стварима које сматрам важним не ћутим.

Зато је и наслов симболичан:

„ОНО ШТО НИСАМ ХТЕО ДА ПРЕЋУТИМ.“

Неке ствари сам могао да прећутим; било би лакше, било би удобније, а понекад би можда било и мудрије не улазити у расправе које доносе више непријатности него користи.

Али ако човек стално прећуткује оно што сматра важним, једног дана може схватити да је читав живот провео ћутећи.

Ја то нисам желео.

Зато сам писао и оно што други нису, зато сам отварао теме које су понекад биле непопуларне и заборављене, зато сам постављао питања за која нисам увек имао коначне одговоре и зато сада желим да сачувам оно што је написано.

ВРЕМЕ ЈЕ ДА САЧУВАМ ОНО ШТО САМ ПИСАО

Ова одлука није само последица умора, већ и слика времена у којем се налазимо.

После више од једне деценије рада на сајту „Српска историја“, као његов главни уредник, све више схватам колико је лако нешто започети, а колико је тешко одржати га годинама, у континуитету и без прекида, посебно када иза једног таквог посла не стоји велики систем, институција или бројна редакција, већ пре свега рад, време, истрајност и ентузијазам појединца.

Сајт је опстајао захваљујући раду, времену, истрајности и ентузијазму, али ниједан човек не може бесконачно да ради сам.

И зато је данас и опстанак сајта „srpskaistorija.com“ под знаком питања.

Не желим да кукам и не желим никога да оптужујем, али желим да будем искрен, јер питање опстанка једног сајта који више од деценије покушава да сачува и представи српску историју није само питање једног сајта и једног човека.

То је и питање нашег односа према сопственом памћењу.

Колико нам је заиста стало до сопствене историје?

Колико нам је стало до људи који је истражују, пишу и чувају?

Колико нам је стало до тога шта ће наша деца знати о својим прецима и шта ће о нама једнога дана знати они који долазе после нас?

Зато сада желим да направим паузу у писању нових колумни и посветим се ономе што је већ написано: да се све среди, систематизује, провери, сачува и одвоји важно од мање важног, како би се направио траг који неће зависити само од тога да ли ће једног дана неки интернет сајт још постојати.

Јер ако се једног дана угаси „Српска историја“, не желим да заједно са њом нестане и оно што је годинама писано – тај труд, залагање и свакодневни рад на сајту.

Можда ће неко у неком од ових текстова пронаћи одговор на бар једно питање које га је дуго занимало, можда ће неко захваљујући једној колумни започети сопствено истраживање, а можда ће неко, читајући ове странице за неколико деценија, схватити нешто о времену у којем смо ми живели и начину на који смо гледали на сопствену историју.

Ако се то догоди, онда је ова књига испунила своју сврху.

Јер писана реч има једну чудесну особину: она може да надживи свог аутора.

Зато су нам и данас драгоцени текстови људи који су писали пре сто, двеста или хиљаду година, не зато што су били непогрешиви, већ зато што су оставили сведочанство свог времена.

ОСТАВИТИ ТРАГ

У колумнама сам увек покушавао да отворим теме о којима се понекад ћути и да српску историју приближим људима који можда нису имали прилику да је упознају на други начин.

Зато ову књигу не посвећујем само онима који ће је данас читати, већ и онима који ће је можда читати једнога дана – онима који ће желети да знају, онима који ће тражити одговоре и онима који ће се питати ко смо били.

Јер народ није само оно што тренутно живи, већ и оно што је наследио од својих предака и оно што ће оставити својим потомцима.

Ми смо карика између прошлости и будућности.

Наш задатак није да прекинемо тај ланац, већ да га сачувамо; да не заборавимо своје претке, да не избришемо своје жртве, да не умањимо своје победе, да не скривамо своје грешке, да из историје учимо и да својој деци оставимо више од празних речи.

Треба да им оставимо запис, књигу, сећање.

Јер једног дана, када нас више не буде, остаће само оно што смо успели да сачувамо.

Зато сада желим да сачувам оно што сам писао.

Не зато што мислим да сам рекао све, јер нисам.

Не зато што мислим да сам увек био у праву, јер нико није.

Већ зато што верујем да је боље оставити запис него оставити празнину, боље је поставити питање него се правити да проблема нема, боље је сачувати сведочанство него допустити да га време избрише и боље је да будуће генерације имају прилику да прочитају како смо ми видели своје време, него да им једнога дана остану само туђа тумачења.

Зато нећу брисати оно што је написано.

Сачуваћу и неслагања, јер су и она део времена у којем смо живели.

А шта ће бити са „Српском историјом“ – показаће време.

Трудићу се да је одржим и, ако буде могуће, наставићу.

Ако једног дана не буде могуће, желим да иза ње остане нешто што неће нестати.

Траг.

Сведочанство да је постојало једно место на интернету које је годинама покушавало да сачува српско историјско памћење.

Зато ова књига није само збир текстова који су некада били објављени на интернету.

Она је покушај да се један део времена сачува од пролазности, да се један начин размишљања остави будућим читаоцима и да оно што није хтело да буде прећутано не буде ни изгубљено.

Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта „Српска историја“