Бојанић: КАДА ЈЕ ПРОФЕСОР ИЗАБРАО РОБИЈУ УМЕСТО ЋУТАЊА – ЗАТО СЕ МИХАИЛО ЂУРИЋ И ДАНАС ПАМТИ
У времену када је истина била опасна, професор Михаило Ђурић није изабрао удобност, већ слободу савести. Због речи је изгубио катедру, завршио у затвору и остао један од најупечатљивијих примера моралне одговорности српског интелектуалца.
Историја памти многе професоре, академике и научнике. Али само мали број њих остао је упамћен зато што је био спреман да због својих речи изгуби све што је годинама стварао. Један од таквих био је проф. др Михаило Ђурић – српски филозоф, правник, универзитетски професор и академик, човек који је веровао да је дужност интелектуалца да говори истину чак и онда када је она опасна.
Био је редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, а предавао је и на бројним факултетима, научним скуповима и семинарима у земљи и иностранству. Као редовни члан Српске академије наука и уметности и секретар Одељења друштвених наука САНУ, оставио је дубок траг у српској правној и филозофској мисли. Његов научни ауторитет био је признат далеко изван граница Србије.
Ипак, његово име није остало упамћено само по научним делима. Остало је упамћено по храбрости.
Почетком седамдесетих година, у време када је комунистички систем захтевао једноумље, подаништво и безусловну послушност, Михаило Ђурић је јавно упозоравао да предложене уставне промене суштински мењају положај Србије унутар Југославије. Сматрао је да се тим процесом нарушава уставни положај Србије и питање аутономије Косова и Метохије и Војводине и да ће таква решења оставити дубоке политичке последице. Оно што су многи мислили у тишини и глумили ,,гњиде”, он је изговорио јавно.
Цена је била сурова.
У јулу 1972. године удаљен је са Универзитета, судски гоњен и осуђен на две године затвора. Казна му је у јануару 1973. смањена на девет месеци, које је и издржао. Није осуђен због насиља, нити због било каквог кривичног дела у класичном смислу, већ због јавно изнетих личних ставова и критике политичког курса тадашње државе и тог поданичког система.
Његов отпор није се завршио само на критикама уставних промена. У тексту „Камен раздора“, објављеном у часопису Уметност (бр. 27–28, 1971), заједно са бројним истакнутим јавним личностима, осудио је рушење Његошеве капеле на Ловћену, које су спроводиле тадашње црногорске комунистичке власти. За многе Србе та капела није била само грађевина, већ симбол духовног и националног наслеђа које је повезивало Његошево дело, православну традицију и историјско памћење народа.
То је био период када се неслагање са државном политиком није водило научном расправом, већ судским процесима. Уместо аргумената – пресуда. Уместо академске дебате – затворска казна. Управо зато Михаило Ђурић остаје један од најзначајнијих примера интелектуалне храбрости у српској историји XX века.
Његова судбина поставља питање које је и данас актуелно: чему служи интелектуалац ако ћути онда када сматра да се доносе одлуке од историјског значаја? Универзитет није створен да производи послушнике, већ слободне мислиоце. Академик није позван да буде глас било које власти, већ савест народа и бранилац научне истине.
Михаило Ђурић није постао велики зато што је био безгрешан или зато што су се сви слагали са његовим ставовима. Постао је велики зато што је био спреман да за своја уверења плати личну цену. Управо у томе лежи разлика између каријере и карактера.
Данас, када су многи спремни да се одрекну својих уверења, ставова ради положаја, функције или личне користи, пример Михаила Ђурића делује још снажније.
Он нас подсећа да се образ не стиче дипломама, већ делима, и да је ћутање пред неправдом често најопаснији облик пристајања.
Године 1989. бива рехабилитован и враћа се на Правни факултет. Добитник је Октобарске награде града Београда за 1990. год.
Професор Михаило Ђурић преминуо је 2011. године. У знак сећања на његов научни рад и моралну постојаност, у Београду су му подигнути биста у Малом Ташмајдану и спомен-плоча у Улици Ивана Ђаје на Врачару… за то дело, свака част.
Време је показало да затворске казне могу утишати човека, али не и идеју. Управо зато име Михаила Ђурића и данас живи… не као симбол политичке пролазности, већ као симбол слободне мисли, личне одговорности и истрајности.
Историја ће увек памтити оне који су имали храбрости да говоре онда када је било најтеже. А народ који заборави такве људе, ризикује да заборави и вредности на којима почива његова слобода.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
