Живот јачи од бола, неуморни прота Стева Димитријевић

На фотографији су супруга проте Стеве Димитријевића Јелена Лена (седи), десно је Протина јединица Десанка, која је у црнини за рано преминулим синчићем Добривојем – Душком и супругом др Добривојем Митровићем, који је умро од пегавца, лечећи рањенике у војној болници у Призрену 1915.године. Лево је њихова рођака Јела. Када је добио ову фотографију, као разгледницу, док је био заробљен у Карлову, Прота се много боље осећао, не сањајући да ће за неколико месеци изгубити и своју јединицу Десанку, коју су у Нишу отровали бугарски лекари арсеном. За све време заточеништва писао је дневник – у неколико свешчица у коме је његов бол ишао у бескрај. Стално је сањао своју јединицу Десе.

Све те трагедије нису га сломиле, већ је после свега, вративши се из логора обновио рад Призренске богословије и 1920.г. ударио темељ Православном богословском факултету у Београду, чији је био и први декан и први професор Историје Српске Православне цркве. А после Октобарске револуције збрињавао је руску браћу, која су дошла у нашу отаџбину. За време окупације, током Другог светског рата, збрињавао је избеглице и бринуо о Задужбини Симе Игуманова уместо његовог утамниченог ученика, патријарха Гаврила Дожића.

…

Приредила, Зорица Пелеш, публициста и биограф проте Стевана Димитријевића