Како сам ја Шапчанин, безбожник, у Загребу постао православни Србин (1926-1932)

Ово драгоцено сведочанство Богољуба Ловчевића из Шапца записао је, крајем 80-их година прошлог века, Митар Ђ. Јовановић, и објавио у „Гласу Цркве“, у Божићном броју за 1989. годину.

Из тог записа може се видети, колико се ситуација пре стотињак година (није) разликовала од данашње. Зато успомене Б. Ловчевића са почетка ХХ века препоручујемо за читање, пре свега данашњој млађој генерацији у Србији.

Приређивач Н. М.

Митар Ђ. Јовановић: Прилике чине човека

− Мој отац је био социјалиста, безбожник у младости. Потицао је из сиромашне занатлијске породице, па је, због немогућности да се школује, и сам постао занатлија, каменорезац и присталица социјализма, који се, у његовој младости, стварао у Србији − говорио је Богољуб Ловчевић владики шабачко-ваљевском, преосвећеном господину доктору Симеону Станковићу са којим се упознао 1938. године, кад је, као секретар Шабачке народне књижнице и читаонице, ишао са својим претседником Живорадом Жиком Поповићем, притајеним комунистом, да владику позову на освећење споменика Јанку Веселиновићу у шабачком парку. Преосвећени господин доктор Симеон Станковић се, том приликом, веома љубазно одазвао и остали су у пријатном, кратком разговору, јер је владика био веома културан и пријатан човек. А, на улици Богољуб се смејао Жики што је пошао да пољуби владику у руку. Међутим, владика му је захвалио, повукао руку и благословио га, као и Богољуба. Жика је слегао раменима: „Шта сам могао кад је такав обичај!” – казао је. „А ти немој од тога да правиш рекламу!” И Богољуб је био дискретан. Ником о томе није причао до сад.

После те посете Богољуб је чешће посећивао преосвећеног. Разговарали су, између осталог, и о владичиној студији о Штросмајеру, бискупу ђаковачком, који је био похрваћени Немац, јер је потицао из немачке војничке породице. Из поменутог необјављеног рукописа студије, читао је преосвећени Богољубу поједине документоване делове о Штросмајеровом југословенству. Штросмајер је, према томе, неоспорно био југословенски опредељен, али у саставу федеративне католичке Аустроугарске, где би православни Срби били мањина и полако нестајали. Нешто слично као што је и Масарик заступао. Само, један је вукао Хрватима, а други Чесима. Према томе, ма колико добронамерни били, њима, њиховим душама владао је католицизам.

То је Богољуба потсетило на случај његовог професора економије, доктора Милана Ившића. Срели су се, случајно, пред исусовачком црквом у Палмотићевој улици у Загребу, где су, у поподневним сатима, одржавана предавања, течајеви за мужеве, течајеви за жене, девојке, омладину и ко зна за кога још, поред обавезне веронауке у школама. Ишао је он, Богољуб, страном на којој је црква, а другом му је долазио у сусрет професор Ившић, који му се наједанпут окренуо, скидајући полуцилиндар, и поклонио. Изненађен, збуњен Богољуб је брзо отпоздравио, постиђен некако. „Шта му би?!” – помислио је на професора и окренуо се око себе да види има ли кога у његовој близини коме би, можда, поздрав био упућен. Али, никога није било. „Значи – закључио је − његов универзитетски професор, господин доктор Милан Ившић, поздрављао је, клањао се зидовима затворене цркве!”

− Због очевог социјализма, − наставио је Богољуб − ја нисам ни знао како ми је име, које ми је кум дао на крштењу, не питајући мог оца, јер су ме сви звали Батом. Тек сам у основној школи то дознао пошто сам под крштеним именом уписан у школу. Отац није ишао у цркву, свештенике није примао у кућу, празнике, свеце у календару није признавао, сем државних, јер су били обавезни, недељом, кад је обично ишао у лов, и првог маја, празника рада, кад је носио црвену заставу, витлао њоме и претио свештенству, газдама, буржоазији. Ни славу није славио, а слава нам је Ђурђевдан. То знам. Мати ми је казала кад је, уочи славе, палила кандило. Према томе, ја нисам имао прилику да тај верско-национални обичај у нас Срба упознам у свом дому. Нисам честито ни знао да сам Србин православне вере, јер ми то нико није говорио, нити ме је за то питао, све до одласка на студије у Загребу. Јер, у ондашњој Србији, нико од тога није правио питање – сви смо били Срби, па и оно нешто Цигана и посрбљених трговаца – Грка, Цинцара, Јевреја (Срба Мојсијеве вере), неколико занатлија Шваба, каквима су називани сви странци, дошљаци из Аустроугарске. Међутим, упавши тамо у клерикално-шовинистичку, верско-национално затровану средину, дочекан неочекиваном нетрпељивошћу, па и мржњом, почео сам да се будим, да се чудим и буним, да тражим ослонац и заштиту. У томе нисам био сам. Сви ми Срби осећали смо се мање-више угроженим, нарочито ми дошљаци. А било нас је доста међу студентима факултета којих није било у Београду. Економски, Шумарски, Фармацеутски отсек Философског факултета. Тамошњи Срби нису били бучни, јер су времена ОРЈУНЕ (Организација југословенских националиста), ХАНАО (Хрватска национална омладина) и СРНАО (Српска национална омладина) већ билa на измаку. Сукоби и крваве туче престале су. Навикнути на тамошњу околину, мештани Срби знатно су се разликовали од нас дошљака, што се препознавало по говору (господична, милостива, госпон, велечасни, крух, папир, тисућа и тако даље), и понашању неуглађеном (дошљака – нап. Н. М.). Они, ти Срби, организовали су се ради заштите и чувања својих светиња. Радо су нас примали. Тако сам почео да одлазим у православну цркву, крстио се, гледајући, како и шта други раде; на прославу  и славу светог Саве; у Српско просветно друштво; по бадњак и бивао положајник; на Ђурђевски уранак и да стичем појмове национално-верског обележја, да навијам и вичем из свег гласа кад гостују србијански фудбалски клубови. Клицао сам и познатом филмском глумцу Светиславу Петровићу кад су му Хрвати звиждали, јер је, приликом гостовања у Загребу, рекао да је Србин, па је настао неописив, заглушан лом у биоскопској дворани. О томе је један шаљиви београдски лист писао:

„Светислав је у Загребу
Још прошао ђене-ђене,
Звиждали му сви Хрвати,
А пљескале њине жене.”

После сам постао један од оснивача Српског академског потпорног друштва „Стеван Немања” на загребачком свеучилишту и замерио се франковцима, великохрватима, непомирљивим непријатељима Срба. Ноћу сам, у мирној Шеноиној улици, где сам годинама становао, ишао увек средином улице да ме неко не удари нечим из мрачних кућаних капија. Али нико ме није дирао. Знали су да сам наоружан, јер сам одмах купио каму, коју сам носио за појасом, а доцније сам добио дозволу за ношење оружја, коју ми је отац послао из Шапца, и револвер. После подношења друштвених правила и молбе за одобрење универзитетским властима, месецима смо чекали на мишљење ректората, иако смо чешће ишли да тражимо мишљење и сагласност ректората или одбијање, увек је постојао неки „виши” разлог због кога је било пречих послова од расправљања о нашим правилима, док нам није досадило и онда смо, нас тројица, отишли великом жупану ђенералу Војину Максимовићу да се жалимо. Ђенерал Максимовић нас је лепо примио, саслушао, посаветовао да се помажемо, да не дамо да нас тлаче, да се боримо, али да се политички не бавимо, јер то је већ било после шестојануарске диктатуре ђенерала Петра Живковића. „Отидите − рекао нам је ђенерал Максимовић − господину ректору, поздравите га од моје стране и реците му да се ја интересујем за та правила и молим вас да ми их што пре пошаље са мишљењем!” Ми смо отишли одмах у ректорат и опет нас је пресрео очекивани одговор секретара, али ми смо казали: „Доста нам је тих прича. Нас је послао господин велики жупан лично господину ректору!” Онда се секретар дубоко поклонио и, без речи, увео нас ректору, који се зачудио кад нас је видео. Међутим, брзо је омекшао кад смо му испоручили поздрав и жељу господина великог жупана. „Па, што сте ишли господину великом жупану?!” – чисто је подскочио господин ректор. Чудио се: „Зашто нисте одмах дошли к мени?” „Зато што ваш секретар никад није хтео да нас пусти!” – одговорио је наименовани претседник будућег Друштва Душан Милојевић. „Добро! Захвалите господину великом жупану на љубазном поздраву и реците да ће му правила бити хитно достављена!” Сутрадан, кад смо дошли у жупанију, господин Максимовић је имао посету, али нам је речено да се стрпимо. И ми смо чекали, удобно уваљени у седиштима чекаонице, а кад је посета завршена био је то главом ректор универзитета, господин Белобрк, који се дубоко клањао господину великом жупану, поздрављајући се понизно, па, кад се окренуо и видео нас, рекао је: „Ето, сад сам баш предао ваша правила господину великом жупану!” (тo je очито било 1932, када је ректор био др Јосип Белобрк – нап. Н. М.). Ми смо се нехотице насмејали. Били смо одмах примљени и правила су, без икаквих примедби, спроведена у полицију на регистровање и одобрење, које је одмах уследило и Друштво је почело да ради несметано, а ми нисмо могли да се начудимо толикој сервилности, аустријанштини. Али, то није било све, франковци су узели са правила имена нас предлагача, оснивача и почели да нам прете. Неки су се склонили привремено. А нас неколико је остало наоружаних, спремних на одбрану. Међутим, већ онда нам је било јасно колико нас франковци, доцније усташе, мрзе и да њих може да држи на узди само чврста рука. То нашим политичарима „демократама” није било јасно. Њима је било стало само да дођу на власт и да на њој што дуже остану, макар и на штету сопственог народа. Нас Срба првенствено. Јер док смо се ми делили на радикале, давидовићевце, прибићевићевце, земљораднике, социјалисте и ко зна какве странке, групе и групице међу собом завађене, Хрвати, Словенци и босанско-херцеговачки муслимани су гласали груписано, сви за једног свог човека и тај је бивао изабран релативном већином. Тако је у срезовима са већином Срба, чији су гласови развучени на неколико кандидата, изабран радићевац, спахиновац или неко трећи само не Србин. То ме је болело и сада ме боли та наша неслога.

− И због свега тога ви сте за књижевни псеудоним узели име Србољуб – досетио се владика – сад ми је јасно!

− Да, тако је! Прилике чине човека. Оне су од мене направиле Србољуба у сваком погледу. Да нисам студирао у Загребу и ја бих био наивна будала, као многи наши људи, који нису мрднули из Србије, који не знају шта је нетрпељивост, верска мржња, католицизам, највећи непријатељ Срба и Југославије и који су заборавили да само слога Србина спасава.

Преосвећени се осмехнуо горко.

− Године 1932. ја сам дипломирао после шестогодишњих студија, и напустио Загреб заувек, мада отуда имам и много драгих, пријатних успомена. Нису сви Хрвати против нас Срба, Југославије и православља. Има их и који користе заједничку православно-католичку богомољу. Али су мало чујни. Међутим, Хрватице су много приступачније од својих верско-националистичко затрованих сународника, којима и ћирилица смета, па је премазују чиме стигну и где год могу. Старог Руса, емигранта, који продаје београдске новине на Јелачићевом тргу, нападају сваки час, ударају мучки и чупају му браду. А српска застава делује надражујуће као црвена марама на бика. Неке су имале и непријатности због мене. Оне су ми скретале пажњу да се чувам. Валерија, Нада, Ђурђица, Марта, често су ми на памети. Штета што нас је вера делила.

− Ко то зна? Судбина је најбоље одредила! – рекао је разумно владика.

− Можда! – сагласио се Богољуб. – Било како било! Ја сам, временом, престао бити Србољуб у књижевности, али сам остао Србољуб у срцу. Такав сам био и у борби против конкордата, споразума Милана Стојадиновића са Ватиканом, који је Стојадиновићу требало да обезбеди дуготрајну владавину, али који није прошао, захваљујући српском народу против чијих је интереса био уперен. Уосталом, Ви то знате боље од мене.

− Знам, нажалост, да је било и српских православних свештеника који су, у скупштини, гласали за конкордат.

− А, кад је основан Српски културни клуб, додуше доцкан − додао је Богољуб − ја сам му одмах пришао, верујући да ће радити на освећењу заблуделих нас Срба. Био сам и један од оснивача Клуба у Шапцу и његов председник. Одржали смо неколико предавања у сарадњи са Шабачком народном књижницом и читаоницом, дали прилог гимназији за награду светосавског темата, приредили светосавско вече и прославили прву и једину славу светог Симеона Мироточивог. А ја сам, као председник, био домаћин славе, учествовао први пут у животу у сечењу славског колача и љубио се са свештеником. Мој отац, кога је давно напустио идеални социјалистички занос, гледао је и ћутао. Србољуб сам и данас, али ми не смета ни једна друга народност и вера, уколико није усмерена против нас, сем Католичке цркве, која је, по мом убеђењу, склона свим злочинима за постизање свог циља – владања покорним целим светом, у име Бога, чији је представник на земљи, по њеном учењу, „безгрешни свети отац папа”, коме су, што се показало током Другог светског рата, свесрдно помагали, „богоугодним делима“, многи зликовци, католички свештеници, преводећи у католичанство и сатирући српски народ у бившој, по злу познатој, Независној Држави Хрватској и успели да се довуку до Ватикана где су својски прихваћени за богоугодна дела или, због мноштва „прогоњених”, отпремљени даље у безбедност да наставе инквизицијски, душебрижнички посао.

Преузето из: „Глас Цркве −  часопис за хришћанску културу и црквени живот“, Шабац, година V/1989, Божићни број, 1/1989, стр. 68-72.

Преузето: Стање ствари