ЗанимљивостиКомунизам

Тихомир Станић: Нисмо зрели за филм о Јасеновцу

Тихомир Станић (56) није човек који лако одустаје. Али, после десет година борбе да сними филм о Јасеновцу и Дијани Будисављевић, одустао је. 

Нисам одустао потпуно, само сам све то одложио на известан период, јер сада немам снаге. Све је ушло у ћорсокак и сам себи сам постао досадан и смешан. Из разних разлога сада нисам спреман да се наредних неколико година бавим тиме, па нек то уради неко други. Мислим да ниједан филм на тему Јасеновца неће искључити други. Напротив, сматрам да би бар једном годишње требало да имамо по један филм на ову тему, или бар сваке друге. Опет, то је последица опште политичке и друштвене ситуације – каже Станић за Франкфуртске Вести.

Годинама је покушавао да скупи паре за овај филм, а када је објавио да одустаје одједном су људи почели сами да се јављају.

Нисам то објавио са неком намером, али откада се та вест појавила јављају ми људи који су почели на рачун моје фирме да уплаћују новац. Тражили су пејпај налог, хоће да ме подрже, али ја ћу свима вратити новац који ми је грешком уплаћен. Нисам ја у потпуности одустао, само сам то оставио за неко друго време. Хтео сам да испричам причу о добру, о личној хуманости и жртви у паклу логора. После свега процењујем да сада не постоји зрелост за такав филм. Он би у овом часу био део једне политикантске кампање, а то не желим – искрен је Станић.

Филм за вешност

Људи не схватају да се новац за филм не може алхемијски претворити у дело. Од тог новца живе филмски радници живе, плаћају порез, школују децу. Направити филм је исто што и направити једну фабрику, која ради један ограничени временски период, а производ остаје за вечност и као културно добро нације. Значи није улагање у филм претапање тог новца у целулоид, него је прилика да људи који се баве том врстом уметности преживе, ишколују децу која ће можда неће бити филмаџије, већ атомски физичари, лекари – каже Станић.

Током каријере играо је различите улоге, али га људи и данас највише памте по роли краља Александра Обреновића. Мада, улога инспектора Марјановића у серији „Убице мог оца“ на добром је путу да засени и краља.

Сад играм без маске. Као краљ сам фарбао косу, пуштао бркове… Иако је било давно и данас људи кад ме виде кажу: „Где си, краљу?“ Мислим да је и то била једна од ретких и првих добро урађених историјских серија. Имала је мелодрамски и историјски аспекат. Мислим да сам имао среће, а и заслужио сам такве улоге. Некад је Аца Поповић говорио да је у позоришту веома важно да имате добар текст, редитеља, али ако немате и мало среће, немате добре представе. Мора мало да се поспе златни прах, да се деси магија да би све то добро испало.

Апсурди транзиције

Многи глумци жале се на све тежи положај, мада у Србији никада, па ни данас, није лако бити уметник.

Ми понекад из нарцисоидности тражимо као народ и као држава доказе да смо другачији од других, а нисмо. Свуда у свету је слично. Наши глумци живе сиромашно, али и глумци у Европи у односу на остале професије где се боље зарађује исто тако живе. С друге стране, имамо безброј академија, сваке године добијамо стотине школованих глумаца. Питање је одговорности људи који пристају да учествују у стварању тих школа и који као педагози раде са тим младим људима за које знају неће бити посла – каже Станић и додаје:

Рецимо, имате у Републици Српској академију где се школују филмски редитељи, сниматељи а у буџету државе не постоји ставка кинематографија и за њу се не одваја ни динар. Тако да су то апсурди транзиционих друштава.

Аутор: С. Ђурић; Франкфуртске Вести
Извор: Јадовно

Back to top button