Тихи прегаоци који бране српско историјско памћење од заборава
Суштина је да Српску историјску свест данас више чувају појединци него систем. Али, чињеница је да је по питању културе сећања данас много боље него што је то било пре више од деценије... а то траје од 1978.год па се темељи у 1918. год па кључно затирање српства 1945. год... и траје до данас... и никако да се тог баласта ослободимо...
Велики допринос очувању српске историјске свести данас дају појединци, истраживачи, публицисти, документаристи, родољубива удружења и малобројни сајтови који се баве српском историјом, културом и страдањем нашег народа.
Иако у великој већини без зсраде и апанажа, институционалне подршке, без финансијских средстава и без медијског простора који заслужују, ти прегаоци годинама стрпљиво сакупљају сведочанства, архивску грађу, фотографије, старе текстове и заборављене приче, како би истина дошла до народа.
Многи од њих тај посао обављају из осећаја моралне и националне дужности, жртвујући сопствено време, породични мир и лична средства.
Док велики медијски системи често ћуте о важним темама српске прошлости, управо ти људи носе тежак терет очувања историјског памћења. Ипак, то не би смело да остане само на појединцима.
Култура сећања не сме зависити искључиво од ентузијазма неколицине људи и родољуба. То би морао бити системски, национални и културни задатак читавог друштва – државних институција, образовног система, медија, научних установа и културних центара. Народ који не улаже у сопствено памћење, временом постаје духовно обезличен и лак плен туђих тумачења историје.
Зато су људи који данас чувају српско историјско наслеђе истински тихи борци националне свести.
Њихов рад често није довољно видљив, нити довољно цењен у јавности, иако свакодневно раде посао који би у озбиљним државама био део националне стратегије културе и образовања.
Управо захваљујући таквим прегаоцима, многе историјске истине нису потпуно пале у заборав.
Сајтове и портале да не набрајамо, да не пропустим неки.
