Димески: Да су вукови разбежали би се, да су Турци посрамели би се, Нит су Вуци нит су Турци већ су хорде бесних Бугара. Масакр у селу Долгаец

Село Долгаец смештено је у подножју планине Даутица, околина Прилепа. Према предању породица Младеновић из Србије је једна од првих која населила ово село. Верни брсјачким обичајима и одани Господу, славили су са радошћу крсне славе и свете празнике.

За почињена зверства од стране бугара постоје многа сведочења. Прецизно су свој крвави пир започињали на велике православне празнике. Тако су и 1916 године на Божић убили 103 виђена домаћина из поречких села.

Такође, 14 новембра 1915 године на православни празник св. мученике Светог Козму и Дамјана – свете Враче у селу Долгаец , бугарски окупатори потпомогнути од издајника извршили су један од највећих злочина над народом који је тамо живео. За мање од 24 часа бајонетима су заклана 410 сељака међу њима и деце. Највећи број зверски убијених људи су из села Долгаец (195) како и из села Гостиражни (70), Стровја (60), Костинци (40), Маргари (30) и Богомила (15). Велики број од су били деца, а међу њима и бебе од само неколико месеци: Ђорђе Димевић (10) Данка Томовић (8) Менка Ђорђевић (7) Митра Јовановић (4) као и многи други. Злочини су непрекидно трајали.

У селу Гостиражни бугари су бајонетом пресекли тек рођену бебу и бацили је у бунар. Покољења убијених и данас сведоче о многобројних убиствима из тог времена. Велика Јовановић (16) год девојчица коју су зликовци скинули голу и везали за дрво. Боли су је бајонетима али је ипак преживела. Тројан ка Стојановић такође избодена више пута као и Велика Крстић. Свештеник Трајко ја откопчао своју мантију и узвикнуо” Ударите душмани клети! Господ је са нама! У том тренутку бугарски војник му је зарио нож у груди! Бугарски злочине тада обележавају и паљење кућа, штала пуних сламе и сена. Људи скривени у својим кућама горели су живи, принуђени због дима и пламена скакали су кроз прозоре у пламену ватре и умирали. Мртва тела лежала су разбацана у селу Долгаец.

Ширио се неподношљив смрад од распаднутих лешева. Масовна гробница се налази у близини села, обрасла трњем и тешко приступачна.

У славу недужно погинулих људи подигнут је споменик који је срушен 1941године по налогу окупационих снага. На споменику је писало„ Да су вукови разбежали би се, да су Турци посрамели би се, Нит су Вуци нит су Турци већ су хорде бесних Бугара!’

Ово је један од највећих злочина над становништвом прилепског краја, мерљив геноцидним намерама. У цркви Светог Николе у овом селу постоји списак убијених мештана. Морамо да опростимо јер смо хришћани, али не смемо да заборавимо ради нас самих, наших предака и наших потомака. Морамо да се сећамо страшних страдања, од којих је најстрашнији лелек и врисак деце, која су ни крива ни дужна са својим мајкама, на најсвирепији начин убијана.

Аутор Бранко Димовић Димески