Историјске личности

Будимир Давидовић: Витез Легије части и Карађорђеве звезде умирао од глади

Када сам први пут читао биографију Будимира Давидовића морао сам неколико пута да застајем и проверавам да ли сам добро прочитао податке о овом храбром каплару српске војске. Готово невероватно и превише епски је звучао податак „човек са седамдесет рана“ а онда када сам прочитао како их је зарадио схватио сам да се то заиста догодило, ипак остало ми је нејасно како их је овај јунак пребродио. Биће да га је тог дана Бог помиловао по глави јер другачијег објашњења нема…

Будимир Давидовић је у Први светски рат ушао као искусан ратник. Имао је иза себе учешће у два балканска рата где се показао као врло храбар, строг и правичан човек. Због својих карактеристика добијао је најодговорније и најтеже задатке у борби против Аустријанаца, посебно се истакао у хватању „живих језика“ како су тада говорили за заробљавање непријатељских војника. Имати живог непријатеља у шаци, значи да потенцијално можете сазнати одређене информације које могу бити од пресудног значаја у борби: број непријатељских војника, њихове положаје, расположење, стање наоружања и слично…

Будимир Давидовић: Витез Легије части и Карађорђеве звезде умирао од глади

Будимир Давидовић носилац највиших српских и француских одликовања

Свој први велики ратни подвиг у Првом светском рату Будимир Давидовић остварио је већ 1914. године у борбама на Словцу када је заробио четворицу Аустријанаца. Новинар „Политике“ Милан Шантић тридесетих година прошлог века обишао је све преживеле хероје рата и сабрао њихове приче у књигу „Витези Слободе“. Том приликом разговарао је и са Будимиром и о његовом подвигу на Словцу написао:

„Као три сенке у ноћи, Будимир Давидовић и његови другови преваљивали су простор у кратким скоковима. Погнути претрче по неколико корака, па легну у траву и осматрају терен пред собом. Свакога часа може пушка планути, свакога часа смрт их може стићи. А кад су се примакли рововима на неких две стотине метара, наставили су пут пужући. Тихо, неприметно, као неки ровци.

– Пст, пст – упозори другове Будимир. – Ено, онде, поред сена. Оно је стражар. Пазите!

Без даха су се примицали. Заобишли су сено, па зашли са стране. Онда хитро, као веверица, скочио је Будимир из траве и готово узјахао на стражара.

– Стој! Полажи оружје!

Стражар није уопште покушао да се брани, иако није био сам. Још три аустријска војника спавала су у сену. И они су се предали без речи.

– Опростите, господо Аустријанци, што смо вам прекинули сан, – подругивао им се Будимир, отпасујући им фишеклије и претресајући џепове. За то време Милић и Стојић држали су пушке на готовс, спремни да убију свакога који покуша да бежи или да се брани.

– Немојте се љутити, господо Аустријанци, али ово је наше, српско сено. А сад напред!“

Ређале су се нове битке и нови подвизи Будимира Давидовића. Нажалост, дошли су и порази, па и страшна српска епопеја преко албанских гудура и изгнанство на грчко оствро Крф. Видали су Срби тамо своје ране, јачали своје тело и ум, обучени у нове француске унифоре и опремљени новим наоружањем чекали су тренутак за тријумфални повратак у отаџбину.

Опорављена српска војска под командом генарала Петра Бојовића кренула је на Солунски фронт у борбу за повратак својим кућама. Та борба трајаће  готово две године (1916-1918).

На Солунском фронту долазе нови изазови за јунака наше приче каплара Будимира Давидовића. Опет му се поверавају најтежи извиђачки задаци. Постаје веза између Војводе Бабунског који се налази у непријатељској дубини и комаданта пука. Сваки његов прелазак је био изузетно драматичан и тежак у сваком смислу. Пробијати се кроз непријатељске редове опасане жицом, стражарима и бугарским цивилима било је тешко и за птице, а камоли за људе. Будимир Давидовић је обучен у бугарско сељачко одело недељама пролазио кроз бугарске непријатељске линије и преносио од Војводе Бабунског извештаје, чак је и сам бележио информације о стању непријатеља које је могао да види током пробијања. Касније је Будимир Давидовић неколико пута мењао јединицу. Учествовао је у крвавим борбама на Соколцу. Једне ноћи ишао је у патролу и једва извукао живу главу. Двадесет и четири сата лежао је непомично међу каменицама. Бугари их приметили, па нису могли ни напред ни назад. Ту су погинула два његова саборца: Драгомир Марковић и још један Ваљевац. Он се тек другог дана извукао низ једну падину. У чети су се сви зачудили када су га угледали, јер су засигурно сматрали да је погинуо. После једанаест месеци носио је машинску пушку и са њом чуда починио у Бакову Потоку.

Почетком деветсто османаесте јавио се у јуришну чету и ту је приликом напада на положаје Крвави Зуб – Обла Чука, Кравице – Западни Ветерник,  завршено ратовање Будимира Давидовића.

Након успешног напада српске диверзантске групе на вишеструко бројнијег непријатеља, уследиле су тешке борбе  прса у прса. У тим борбама Будимир Давидовић је задобио седамнаест рана од убода бугарских бајонета али није клонуо, наставио је са борбом.

„Направисмо покољ, али избодеше ме на 17 места…“[1]

Увидевши да се непријатељ опоравио од првобитног шока који су изазвали изненадним нападом, српски диверзанти били су принуђени на повлачење. Ту почиње права животна драма Будимира Давидовића. Један Бугарин баци на њега две бомбе. Он успе једну бомбу да одгурне ногом, другу ухвати руком. Хтео је да је врати Бугарину у земуницу. Међутим тек што ју је ухватио, бомба експлодира и њега обави густ облак дима. Бомба му разнесе руку све до рамена. Будимир скочи у грозници, није желео жив да се преда. Имао је још снаге да покуша да се извуче. Придиже се и поче да бежи у правцу наших ровова. Али није погодио место где је просечена жица, него се уплете у бодљикаве жице. Надљудском снагом успео је Будимир да се искобеља из жице, искиданог одела и коже. Рука му је висила на кожи која је држала да не отпадне потпуно. Окрену се и иза себе види два бугарска војника која су потрчала ка њему. Левом руком из торбе извуче последњу бомбу. Зубима је ишчупао упаљач и бацио бомбу иза себе. Ослободио се пратилаца, али не може да види пролаз који су направили у бодљикавој жити. Видевши да нема излаза, он се последњом снагом затрча и ускочи на жице.

О, како у рату све ствари постају могуће. Иако је жица била висока читав метар, он је са једне на другу прескакао и тако претрчао свих пет појасева. Када је прескочио последњи појас жице Будимир паде и остане онесвешћен. Када се повратио био је суочен са тешким стањем, сав у крви, го и без руке.

Шта ћу више да живим, – мислио је тада Будимир. Никада више нећу вредети ни себи ни другима. Целог века био сам сиромах, туђ слуга. Радио сам туђу земљу, али био сам снажан, па сам могао да радим. А сада? Богаљ, просјак, за којим ће трчати деца по селу. Не, мени не треба живот…

Резултат слика за Будимир Давидовић

Размишљао је тада Будимир да се убије и прекрати своје муке, али није имао више ништа од оружја код себе. И тада се појави његов командир Периша Мићевић. Он је Будимира много волео и увек га издвајао од осталих војника. Командир Мићевић и његов посилни на једном шаторском крилу пренели су Будимира Давидовића до превијалишта. Стигао је у последњи час. Излив крви био је јак и он би ускоро умро. После је пренесен у Доњи Пожар, у треће пуковско превијалиште. Оперисао га је др. Алкалај. Одсекао му руку из рамена, а као чудо у својој лекарској пракси показивао седамдесет и четири парчета од бомби што је извадио из његовог раскрвављеног тела.

Око Будимировог кревета сваког дана скупљали се официри, а лекар им показивао извађене парчиће. Тако је за Будимира чуо и Регент Александар па дошао да га обиђе.[2]

– Јеси ли ти Будимир Давидовић, јуначе? – питао је Регент Александар, стојећи поврх његовог кревета.

– Ја, Ваше Височанство.

– Јеси ли малаксао?

– Нисам, Височанство, нећу умрети док се не вратимо у Србију.

Регент Александар скинуо је са груди Карађорђеву звезду са мачевима и лично је предао Будимиру. Том приликом дао му је још и шест стотина франака.

– Ево ти највише војничко одликовање. А када прездравиш јави ми се. Ја те нећу заборавити.

Командант источне војске генерал Сарај сутрадан је уручио Будимиру Давидовићу француски орден Легије части. Тако је Будимир на својим грудима понео највиша одликовања, која један војник може имати: две Карађорђеве звезде са мачевима, Легију части, Белог орла с мачевима, Обилићеву медаљу за храброст и Албанску споменицу.

Након ослобођења и повратка у Србију, Будимира је снашла судбина многих његових сабораца који су остали инвалиди. Онако без руке био је присиљен да ради у надници код другога, а људи су га држали из сажаљења. После је носио млеко у Чачак, био монополски контролор, служитељ у пореској управио, па је било нешто боље. Али, све је то било далеко од доброг. Настало је дуго лутање и тежак живот. Посебно је потресно писмо које је 24. априла 1942. упутио председнику српске владе Милану Недићу:

 „Молим вас да ми се додели нешто помоћи пошто немам никаквих других прихода, стар сам и сакат, умирем од глади на чачанској калдрми са женом и још двоје ситне деце“.

Будимир Давидовић је преминуо 1980. године у Чачку у 90 години живота.

У тексту коришћени делови из књиге „Витези слободе“ аутора Милана Шантића (1938.)

[1] „Витези слободе“ Милан Шантић, Београд, 1938.

[2] Исто као и под један

nedeljnik.rs

Преузето ВИДОВДАН

Back to top button