Бојанић: Замена теза као нова пропаганда: СПЕНС није био логор, већ уточиште за прогнане Србе из Хрватске и БиХ

Тони је у тој спортској дворани већ држао концерте 2012, 2014. и 2023. год… и сада се мења та слика, као да неко жели да подигне тензије… и поред како се наводи продатих 3500 улазница за осмомартовски концерт, где би га дочекали раширених руку… али, зар ми немамо наше певаче и музичаре, увек нам је неко други бољи, па ето и ,,шамара за ту публику“.

Ту се више не ради о концерту.

Ту се ради о истини и покушају њеног извртања.

Јер историјске чињенице су јасне: током ратних деведесетих, СПЕНС није био логор. Био је прихватни центар за избеглице, за Србе који су протерани из својих вековних домова у Хрватској и Босни и Херцеговини.

То није било место страдања других народа.

То је било место спасења за прогнане Србе.

Колоне које Европа није хтела да види

Деведесете године донеле су српском народу једно од највећих страдања у новијој историји. После војне операције  Олуја, више од 250000 Срба напустило је вековна огњишта у Крајини.

То нису били војници.

То су били старци, мајке и деца.

Колоне трактора, аутомобила и запрежних кола кретале су се путевима под летњом жегом, носећи у приколицама оно мало што је стало у један кофер или неколико торби.

Изгубљене су куће, имања, земља и гробови предака.

Изгубљено је готово све… осим наде да ће негде бити примљени као људи.

Србија као уточиште

Упркос санкцијама, економској кризи и сопственим тешкоћама, Србија је отворила врата тим људима. Градови широм земље примали су избеглице у школе, домове, касарне и спортске дворане.

Тако је и СПЕНС у Новом Саду постао привремени дом за оне који су изгубили свој дом.

Ту су људи добијали кревет, храну, лекове и, што је можда било најважније, осећај да нису сами.

Није то био комфор.

То је било преживљавање.

Зато је данас не само нетачно, већ и морално недопустиво називати тај простор „логором“.

Када се истина замењује тезама

Последњих година све чешће сведочимо једном опасном процесу… прекрајању сећања.

У том процесу жртве постају спорне, а историја се постепено „исправља“ како би се уклопила у нове политичке и медијске наративе.

Тако се дешава да се прихватни центар за избеглице проглашава логором.

Тако се прогнаници претварају у оптужене.

Тако се трагедија једног народа покушава релативизовати.

То није само питање политике.

То је питање достојанства жртава.

Памћење као дужност

Народ који заборави своје страдалнике ризикује да изгуби и своје достојанство. Зато је важно говорити истину, чак и онда када она није модерна, популарна или политички удобна.

Истина је једноставна:

У дворани СПЕНС нису били заточеници.

Ту су били прогнани Срби… људи који су бежали од рата, прогона и страха.

И управо зато тај простор није симбол злочина.

Он је симбол солидарности, хуманости и братске помоћи.

Суштина је јасна: Од СПЕНС-а до Јасеновца… када се историја намерно умањује

Покушај да се једна спортска дворана у Новом Саду, у којој су уточиште нашли прогнани Срби, прогласи „логором“ није изолован случај. Он је део ширег процеса који се већ годинама одвија… релативизације српског страдања у XX веку.

Најочигледнији пример тога јесте стални покушај умањивања размера злочина у систему логора Јасеновац, који је постојао у време Независне Државе Хрватске.

Деценијама су историчари, преживели сведоци и бројни истраживачи указивали на размере тог страдања. У српској историографији често се наводи број од око 700.000 жртава само у Јасеновцу, од којих је око 500.000 било Срба, уз десетине хиљада Јевреја, Рома и антифашиста других народа.

Међутим, последњих година појављује се група аутора и део оних који раде по институцијама који се баве том темом… која систематски настоји да тај број драстично умањи и то све убаци у уџбенике као нови наратив… да је у Јасеновцу страдало од 90000 до максимум 130000 људи.

Та појава није само научна расправа… она је, у многим случајевима, део ширег покушаја да се карактер злочина релативизује и ублажи.

Јер, када се бројеви смањују, онда се постепено смањује и свест о трагедији.

А када се трагедија умањи, онда се и одговорност лакше заборавља.

Положај Срба у Хрватској данас

Истовремено, питање положаја Срба у Хрватској остаје осетљива и често занемарена тема. Иако су Срби уставом признати као национална мањина, њихова права у пракси често су ограничена.

Један од симбола тог проблема јесте и однос према ћириличном писму, које је вековни део српског културног и духовног идентитета. У појединим срединама у Хрватској постављање ћириличних табли изазивало је жестоке протесте и уклањање тих натписа.

Таква атмосфера оставља утисак да је један народ, који је вековима живео на тим просторима, данас сведен на маргину.

Истовремено, у Србији припадници хрватске мањине уживају широка права… од образовања на матерњем језику, преко културних институција, до политичког представљања, што и треба да буде тако.

Зато је природно поставити питање: да ли су та права заиста једнако мерена са обе стране?

Истина се не може избрисати

Од покушаја да се СПЕНС прогласи „логором“, преко умањивања страдања у Јасеновац, па све до занемаривања положаја Срба у региону… све су то делови истог процеса.

Процеса у којем се историја постепено преобликује, релативизује и ревидира.

Али истина има једну особину коју ниједна пропаганда не може да поништи: она се увек изнова појављује.

Зато је дужност сваке генерације да чува сећање на страдалнике, да брани историјске чињенице и да не дозволи да се жртве претворе у фусноту нечијих политичких тумачења или институционалних историчара.

Србија не сме да пристане на заборав

Нико у Србији нема разлог да се стиди чињенице да је примио стотине хиљада Српских избеглица са својих вековних огњишта.

Ако се данас дозволи да се та истина претвори у клевету, онда ће сутра неко рећи да прогон није ни постојао.

Зато је важно јасно рећи:

СПЕНС није био логор.

СПЕНС је био уточиште за прогнане Србе из Хрватске и БиХ.

А истина, колико год некоме сметала, не може се избрисати једном изјавом или отказаним концертом… или прекрајањем истине и чињеница.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја