Бојанић: ТИТО, име које је поделило Србе више него било који освајач

Постоје речи које нису само звук, већ рана. У нашем језику једна од таквих, можда најтежа, јесте име Тито.

Не зато што га изговарамо с мржњом, већ зато што у себи носи подсетник на време када се српски народ, после векова борбе за слободу и очувања идентитета, нашао пред најдубљим унутрашњим расулом.

Јосип Броз, аустроугарски каплар, хрват, комунистички вођа и човек чија је политика обележила читаву епоху, успео је у нечему у чему нису успели ни Турци, ни Аустријанци, ни Немци, ни било који освајач пре њега: успео је да Србе политички, територијално, верски и национално подели и разједини.

И то у тренутку када је српски народ преживљавао један од највећих злочина у својој историји… хрватски-усташки геноцид у НДХ над Србима.

Када је АВНОЈ цртао будућност, Срби нису цртали себе

Док су Срби у највећем броју дизали устанке против Хитлера, а милионске жртве падале у Јасеновцу, Глини, Пребиловцима, Јадовну, Пагу и широм НДХ, у исто време комунистичко руководство је, кроз одлуке АВНОЈ-а (1943) и касније кроз уставна решења, одлучило да нова држава буде организована као федерација у којој ће српски народ бити распарчан у шест република и две покрајине које су додатно делиле Србе.

А када се српски народ у једној држави подели у више „народа“, онда тај народ губи политички субјективитет.

Од једног народа, направљена три

Политичком вољом комунистичке елите, уз подршку Москве, од Срба су створене нове нације:

Македонци (Срби у Старој Србији),

Црногорци,

Муслимани (Срби исламске вероисповести).

Ово није питање емоције, већ историјског факта: комунистички режим је сматрао да ће стварање нових идентитета спречити „великосрпску хегемонију“.

Таквим инжењерингом, један историјски народ подељен је тако да и данас… скоро осам деценија касније, не може да поврати јединство.

Подела Србије… удар од којег се и данас опорављамо

Устав из 1974. године, који многи историчари називају „уставом распада“, српску државу је поделио на:

Косово и Метохију,

Војводину,

ужу Србију, простор старе кнежевине.

Обе покрајине добиле су шире надлежности од саме Србије, укључујући и право учешћа у федералном председништву независно од воље Србије.

Али зато Срби нису добили аутономију Книнске крајине (у Хрватској) где су живели само Срби.

То значи да Србија није имала могућност да као једна држава политички наступа.

То је био моменат када је српски народ формално престао да буде политички јединствен. А када један народ нема свој центар, онда и сви његови крајеви постају немоћни.

Зашто је ,,Тито“ тешка реч?

Не због осећаја личне антипатије. Не због дневне политике.

Већ зато што је то реч која нас суочава са чињеницом:

Уместо да после Јасеновца и тог стравичног геноцида, станемо као један народ, ми смо у оквиру исте државе постали шест политичких народа у шест република.

Где су се уфилтрирали и наши ,,џелати“ хрвати-усташе.

То је цена коју ниједан народ у Европи није платио у XX веку.

Можемо ли се опоравити?

Да. Али само ако урадимо оно што није учињено у време када је требало:

*Да вратимо истину… истина о страдању, о подели, о историјским заблудама… није освета, већ темељ.

*Да повратимо памћење… народ који зна ко је био, зна и куда иде. Светосавље и косовски завет нису мит, већ морални кодекс који је кроз векове одржао наш идентитет.

*Да градимо јединство… не административно, не у границама некадашње Југославијe, већ духовно и национално. Да свако где год да живи зна да припада истом корену и истом имену.

*Да спречимо тренутну ревизију историје и десетоструко умањивање броја жтава у Јасеновцу.

*Да изградимо Меморијални центар (место сабрања) за све страдале Србе у НДХ.

*Да направимо играни филм о страдању Срба у НДХ, без цензуре де ће бити приказано сво зло и који ће бити приказиван широм свет.

*Да у уџбенике историје убацимо ново поглавље о Страдалаштву Српског народа у 20.веку… без цензуре.

*Да коначно изгласамо Резолуцију у Скупштини о геноциду над Србима у НДХ од стране Хрвата-усташа.

*Да изградимо грандиозни споненик у центру Београда и већим градова који јасно симболизује страдање Срба у НДХ.

*Да изгласамо у Скупштини дан ,,СТРАДАЊЕ СРБА У 20 ВЕКУ“, који ће се обележавати у свим школама (целе недеље)… као Тематски дан.

Закључак

Овај текст није позив на мржњу. Он је позив на будност.

Ако не поставимо питање: „Како смо изгубили оно што смо вековима бранили?“, нећемо знати ни како то да повратимо… то братско јединство.

Српски народ је преживео турске казаматe, данак у крви, исламизацију, унијаћење, аустријске реформе, немачку окупацију, геноцид у НДХ, страдање од Бугара.

Преживеће и последице једне идеологије која га је унутрашње ослабила, разјединила и поделила.

Наш задатак је да се вратимо себи… достојанствено и одговорно. То је пут опоравка. И пут наде.

И да не заборавимо

*Срби су много пута били оборени, али ниједном побеђени и нећемо ни сада.

*Ниједан нас противник није сломио, сломили смо се када смо заборавили ко смо.

*Ко заборави свој завет, изгубиће и свој пут.

Живела Србија.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја