Бојанић: СРБИЈО, ПАМТИ: НИСМО ПОРАЖЕНИ-САМО СМО ПРЕВАРЕНИ
Од НАТО бомбардовањa СР Југославије 1999. до данас, Србија је изложена непрекидним притисцима, уценама и политичким претњама сила које су креирале исходе на њену штету. Као да није опроштено што је оборен „невидљиви“ авион, нити што копнена инвазија није прошла копненим путем... јер је заустављена на Кошарама и Паштрику. Уместо војног пораза, уследили су политички притисци и споразуми, попут Кумановски споразум, који су оставили тешке последице по српски народ. Ни Резолуција 1244 Савета безбедности УН није доследно поштована, већ је преседаном, силом и политичком моћи Запада отваран пут отимању и окупацији Косова и Метохије. У свим тим годинама, Србија је у кључним тренуцима остала без искреног савезника... препуштена преговорима који су често били наметнути, неравноправни и понижавајући.
Од НАТО агресије, преко страдања и погрома, до данашњег страдања Срба на Косову и Метохији… пут истине, вере и истрајности.
Постоје датуми који не пролазе. Не бледе, не губе тежину, не постају „једно од сећања“.
Они стоје као опомена, као рана и као завет. Један од таквих је НАТО бомбардовање СР Југославије 1999. године.
Те 1999. године није бомбардована само земља… бомбардована је правда.
Бомбардована је истина.
Бомбардовано је право једног народа да живи слободно, на свом вековном огњишту.
И оно што је најтеже… бомбардовано је поверење у свет који је говорио о праву, а поступио силом.
Али, истина коју не смемо прећутати јесте и ова: та сила није сломила отпор. На Кошарама и Паштрику, у Битка на Кошарама и Битка на Паштрику, заустављена је копнена намера те исте силе. Ту је показано да један народ, када брани своје, не може бити лако покорен… а и није био покорен војно.
Зато је важно рећи… нисмо доживели војни пораз. Оно што се догодило, дошло је кроз преговоре и политички притисак, кроз Кумановски споразум.
То је био прекид ватре, али не и крај страдања.
Јер страдање се наставило.
Пет година касније, у Мартовски погром 2004., свет је поново видео лице зла… али га није га зауставио.
Тада су људи прогоњени, домови паљени, а цркве и манастири рушени, паљени и скрнављени… од стране шиптарског окупатора.
Вековни темељи нашег постојања горели су пред очима оних који су били дужни да то спрече.
И остала је тишина.
Та тишина није била случајна. Она је постала део истине коју данас многи покушавају да преобликују.
Али последице таквог односа према правди увек стижу. Свет који затвара очи пред неправдом… пре или касније, суочава се са сопственим пукотинама, а то видимо данас.
Зато није питање шта се десило.
Питање је… шта смо из тога научили.
Светосавски пут нас учи да страдање није крај, већ испит.
Да се зло не враћа злом, али да се истина не сме прећутати.
Да памћење није мржња… већ одбрана душе и рода.
И зато данас, када Срби на Косову и Метохији поново осећају да су странци на своме, знамо да то није почетак нечег новог…већ тренутна слабост и наставак истог искушења.
Али исто тако знамо и ово: српски народ није народ кратког памћења нити кратког трајања.
Чекали смо вековима после пад Српске деспотовине 1459. да поново станемо на своје. Чекаћемо и сада, ако треба и дуже… не у мржњи, већ у вери, у истини и у завету.
Јер оно што је утемељено на жртви, не може бити избрисано.
Памтићемо.
Чуваћемо.
Сведочићемо.
И знаћемо ко смо, ма где нас стављали и како нас називали.
Јер док памтимо… постојимо.
Док трајемо… вратићемо се.
Суштина
И остаје најтежа истина, коју не можемо и не смемо заобићи.
Толика је неправда нанесена једном народу… народу који је протеран са свог вековног огњишта, и који се и данас, пред очима света, поново протерује. Не топовима као некада, већ тишином, притисцима и постепеним брисањем трага његовог постојања.
И све то у тишини.
Свет који је био гласан када је требало оправдати силу, данас ћути када би требало да брани правду.
Ћути док се гасе векови, док нестају домови, док се са огњишта склања народ који је ту вековима живео, страдао и опстајао.
А највећа бол није само у неправди… већ у томе што је та неправда постала дозвољена.
Ипак, упркос свему, српски народ није научио да нестане. Научио је да трпи, да памти и да чека. Да из пепела подиже оно што му руше. Да се враћа тамо одакле га гоне.
Јер оно што је укорењено у жртви, вери и истини… не може бити искорењено.
И зато, ма колико дуго трајало, ма колико неправда била велика, знамо да крај није написан.
Јер док има оних који памте, који се моле и који не одустају… има и наде.
А правда, ма колико каснила, увек пронађе пут.
Зато не смемо да престанемо да памтимо. Не смемо да дозволимо да датуми као што су НАТО бомбардовање СР Југославије 1999. и Мартовски погром 2004. постану само празне странице у календару.
Они морају да живе… у нашим школама, у нашој деци, у нашем народу.
Јер култура сећања није избор… она је обавеза.
Српски народ научио је да трпи, да памти и да чека.
Да из пепела подиже оно што му руше. Да се враћа тамо одакле га гоне.
Догодине у Призрену.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
