Ђорђе БојанићВидео

Бојанић: Пејаковић одржао беседу и лекцију српском роду, коју сви морамо да научимо (видео)

,,Данас је Дан Републике Српске, за неке обичан дан, за нас преважан. Схватио сам да бих требао говорити о темама које ме као цунами потопе на овај дан. Да набрајам ране које смо сами себи нанијели, али и које су нам нанијели и други. О стријељањима, убијањима, забранама. Могао бих да причам о злочинима против свештенства. О страшним тајнама, мукама, о демнском рату, неправди и бомбардовањима. Могао бих да причам и о притисцима који су над Србијом и Српском и дан данас" - нагласио је Никола Пејаковић.

,,… Могао бих да говориом о томе шта је задесило наш српски народ краја Другог свјетског рата до данас. Да набрајам невиђене злочине и ране које смо сами себи нанијели и које су нам други нанијели. Да причам о разарању наше националне народне библиотеке на Косанчићевом вијенцу, о том културном и интелектуалном геноциду прве врсте. О ћоравим кутијама које су услиједиле, о стрељањима по Београду, о убијању по Србији оних који нису хтели да служе новој комунистичкој вјери, и новом вођи чије име не желим ни да поменем. Или о забрани коју су након краја рата потписали наши српски кадрови да се Срби не смију враћати на своје огњиште, на своју земљу на Косово и Метохију и да је ово данас само наплата тих потеза, те неслућене издаје која је трајала пола вијека. Могао бих да причам о односу према нашој СПЦ, о злочинима против свештенства, о на силу и на суво обријаним калуђерима и свештеницима. О голом отоку, о идеолошким заблудама. Могао бих да причам о Ћопићу, Андрићу, Селимовићу, о великима који су пристали да буду дио социјалистичког друштва које се по свему што знамо данас могло назвати диктатура. Парадоксално, комунисти су то признавали и поносили се тиме, признавајучи то у заносу надахнутом називали диктатура пролетеријата. Могао бих да причам о њиховим мотивима, страшним тајнама, о њиховим мукама, а све им је што се мене тиче опроштено. Могао бих да причам о завјери против српског народа на крају 20 вијека. Завјеру и коју смо сами спроводили против себе, а коју су водили други. Могао бих да причам демонски смишљеном медијском рату против Срба, о санкцијама 90-тих, о невиђеној неправди и бомбардовању и силама мрака који се не боје Бога и које користе своју наказну памет, свој хоштаплерај и нашу неописиву глупост да нам науде. Могао бих да причам о Међународном праву, двоструким стандардима и притисцима, о пријетњама и неправдама које су као таласи неуморно запљускивали и запљускују Србију и Републику Српску. Могао бих и да нас подсетим на ријечи Саве Текелије који је упозоравао колико је опасно дијелити Србе на Далматинце, Шумадинце, Црногорце и тако даље. Ми ту несрећу коју је Сава предвидео управо живимо. Од надимка до народа један је мали корак. Од нарјечја до ријечника језика још мањи. Могао бих да говорим о потреби да сви свима опростимо јер другог излаза нема. Не можемо да заборавимо, али морамо да опростимо, јер како судимо тако ће нам се и судити. Опраштања никад доста, као и смирења, као и покајања. Могао бих да говорим о ружно петоколонашком дјела српске интелектуалне елите која је у тренутку када су Срби очетком 90-тих одређени да буду лоши момци, а признајем да смо им се и ми сами лијепо наместили и пружили прилику да нас нагрде, пожурила да се изјасни као проевропска либерална потенцирајући да су они више Југословени него Срби, настављајући да живе ту проклету српску заблуду. Могао бих све да нас опоменем како је та гангреозна болест самоиздаја и самошовинизма захватила тужно велики дио српског бића. Могао бих да испричам невјероватну причу о тој нашој браћи која нажалост и даље пјевају у том светском хору србомрзаца и таже да Република Српска и Република Србија ураде ово или оно, да клекну овако или онако, да признају ово или оно, да се понизе и на крају ако је икако могуће избаце српско име. Или, најбоље би било заувијек нестану. Напори оних који воде овај свијет и наше браће која им помажу имају за циљ да нам наметну наопаку логику, да наш ДНК, нашу савест и свест, нашу здраву памет, очињи вид растопе у висом пећима новог свјетског поретка. Да се наругају нашем патриотизму, љубави према отаџбини и да цинизмом натопе нашу оданост косовском завету и светосављу и да наше вјеровање у Исуса Христа представе као затуцаност и незнање. У духу толеранције говоре нам „видите, јесте да су два и два четири, али број пет се љути. Дајте да два и два некада буде пет. Покажите некада толеранцију“. Ја овдје не говорим о људима већ о идејама. О идејама и плановима да нам униште логику, да нас преуме и натјерају да нам прихватимо неприхватљиво…”, рекао је Никола Пејаковић Коља.

Говор на свечаној академији поводом Дана Републике Српске – редитељ и сценариста Никола Коља Пејаковић (преслушајте цео говор), кликом на линк.

Приредила: Српска историја

Back to top button