Бојанић: Ови споменици сметају албанцима у Скопљу, већина наших градова их нема… однос према историји и култури

На мосту изнад Вардара постављен је споменик Цару Душану и Краљевићу Марку, на самом улазу зграде Врховног суда и Археолошког музеја Македоније.

Не чуди ме што сметају албанцима, али питам се колико ми у Србији имамо овако грандиозних споменика Цару Душану и Краљу Марку… ?

И што их немамо у Нишу, Крагујевцу, Краљеву, Новом Саду, Ужицу, Ваљеву… нама а и туристима не би сигурно сметали… ваљда.

По друштвеним мрежама и од људи који су били туристички у Скопљу у већини случајева чујем како је све то ,,кич” , али, треба размислити и о позитивним странама, са аспекта културе, историје, туризма и економије.

Пројекат по мени је успешан, сигирно бар гледано са те туристичке стране а и историјске, културне, свакако и економске. Сваки детаљ је одрађен квалитетно и грандиозно.

За некога је ипак све то кич, али, пре тога ако сагледамо нашу и своју празнину и околину, немар према културним добрима и броју споменика и бисти по градовима у Србији, доћи ћемо до мало другачијег сагледавања тог кича (Скопље, 2014).

Довољан немар је да је у Србији од 2003. год био затворен Народни музеј Србије до ове године, свакако све похвале за данашњи изглед. А у Нишу већ дуже имамо затворен локалитет Медијану, културно добро које би сви пожелели да имају у свом окружењу. Замислите да се Константинов родни град и Константинова Царска палата налази у Риму или у неким другим иностраним градововима. А на тлу Србије је рођено још 16 Римских императора.

Ми у Нишу имамо нешто што Европа нема, споменик Ћеле кулу (која би по мом мишљењу требала доста садржајније да изгледа, са неким пратећим објектом за додатну музејску и галеријску поставку), замислите да такав споменик имају енглези или американци? Ми имамо и логор 12. фебруар, објекат који је, замислите, глетован и тако изгубио ону историјску дубину урезану у те сурове зидине. Сада имамо сивило.

Присталице овог пројекта кажу да је реч о враћању дуга историји пре Другог светског рата, док они други сматрају да је реч о фалсификовању историје. О томе не бих расправљао… то је већ дискутабилно. Као што не бих улазио у то где би требала да се налази биста Цара Душана и колико би велика требала да буде. То и није тема овог текста.

Да ли се запитамо, да ли су наши ђедови, јунаци, заслужили да имају  Mаузолеј за све Српске страдалнике од окупатора и агресора? Било је најава за изградњу, само ми није јасно штo се око изградње истог чека? Наравно, за све ово је потребно доста новца и улагања, ово је само добронамерна идеја и размишљање о мало другачијем приступу када су у питању културна добра. Све ово је део нашег немара, колективног. Даље не бих.

Ово су свакако капитални пројекти за развој привреде, туризма, економије, од свега тога градови би имали велику корист, као данас Скопље.

Пројекат (Скопље 2014), је заиста мегаломански, у току једне ноћи постављено је преко 40 бисти.

Ипак ако трезвеније сагледамо… лепо би било и да наш Ниш тако сија, да и ми имамо Силног Душана, Марка, Владимира, Михаила, Бодина, Немању, Саву, Милутина, Уроша, Лазара, Ђорђа, Милоша… Николаја, Јустина, Павла…

Неко мудар и слабо трезвен, рећи ће а шта они имају везе са Нишем или неким другим градом…

Ево лепог примера… споменик на правом месту.

Споменик који даје енергију, наду, који краси околину. Косовска Митровица са њиме сија.

Али, ипак ми (појединци) ћемо да се чудимо и подсмевамо јонским, дорским и коринтским стубовима, фонтанама… ми знамо и да у наше фонтане проспемо прашак за прање судова. Шта рећи, срамно и трагично.

О музејима у Скопљу не бих, они су доведени до савршенства, визуелно, технички… по свим светским стандардима.

А Скопље је те суботе било препуно туриста из целе Европе.

Зашто и ми нешто корисно и лепо не препишемо… а имамо места и историјских личности за 1000 бисти.

Ево и пар фотографија ,,кичастог” Скопља.

Пише, Ђорђе Бојанић