Бојанић: НИСУ НАС САМО УБИЈАЛИ – УЧИЛИ СУ НАС ДА ЗАБОРАВИМО

О страдању Јевреја у Другом светском рату снимљене су на стотине играних филмова. Холокауст је постао део глобалне свести… симбол зла које човечанство не сме да заборави.

И тако и треба да буде. Браво за Јевреје што чувају своју културу сећања на своје жртве, и од њих можемо само да учимо.

Али, док свет зна готово све о страдању једног народа, о страдању српског народа у Независној Држави Хрватској… зна се мало или готово ништа.

Један играни филм, „Дара из Јасеновца“, допро је до шире публике у Србији. Филм „Јасеновац“ Данка Васовића није добио прилику да буде приказан у сопственој земљи, иако је приказиван у Републици Српској и Русији, више пута на телевизији.

Зар је могуће да један народ нема снаге, или воље, да сведочи о сопственом страдању?

О Јасеновцу постоје књиге, сведочанства, научне студије. Али где су преводи? Где су издања на енглеском, француском, немачком? Где су универзитетски радови, систематска истраживања, институционална подршка? Где је наша истина у свету?

Свет не зна… јер ми нисмо говорили.

А све је било јасно и сурово када је по стварању НДХ  јавно изнето Будаково решење српског питања: трећину Срба побити, трећину покатоличити, а трећину протерати… а и о том решењу се дуго ћутало у комунистичкој Југославији… које је спроведено скоро у потпуности.

Политика заборава није дошла сама од себе. После рата, у име идеологије „братства и јединства“, жртве су гурнуте у тишину. Јаме су затрпане, а истина  ,,братски“ пригушена.

Народ који је преживео ПОКОЉ, навучен је да ћути… да не би реметио крхки мир. Тако је започела друга смрт наших страдалника, смрт у сећању.

А када народ пристане да заборави, историја се враћа.

Деведесете године донеле су нова страдања. „Олуја“ је показала да незалечене ране нису нестале. И опет смо били затечени, као да ништа нисмо научили. Као да смо сами себе убедили да се прошлост неће поновити… а Олуја се десила, и нови прогон и убиства.

Данас, уместо да се сабирамо око истине, ми се споримо око бројева. Умањујемо сопствене жртве, сводимо их на „прихватљиву меру“, да не бисмо узнемирили друге и брата ,,џелата“. А кога штитимо? Истину…  сигурно не.

Јер истина не сме да зависи од политике.

Политика може да се мења. Истина… не.

Посебно је болно што Србија ни данас нема достојно место сабрања посвећено јасеновачким мученицима. Нема национални меморијални центар, нема маузолеј, нема простор где би се народ окупио, поклонио, упакио свећу и сетио.

Ми немамо ни назив за наше жртве као што имају Јевреји и Роми… имамо ПОКОЉ, али није прихваћен од струке… и око тога се споримо, тужно… неко не жели да назив имамо… зато све сврставамо у Јеврејски холокауст.

Зар је могуће да народ који је толико страдао нема место где ће своје жртве сабрати у вечност?

То није само пропуст. То је опомена.

Народ који не подиже споменике својим жртвама, ризикује да му историју пишу други.

А они који пишу туђу историју, не пишу је у корист онога о коме пишу.

Зато је време да се вратимо себи.

Да пишемо. Да снимамо. Да преводимо. Да учимо. Да подижемо споменике. Да сведочимо.

Не из мржње… већ из истине.

Не да бисмо било кога оптужили, већ да бисмо себе сачували.

Јер народ који изгуби сећање, губи и будућност.

А ми немамо право на тај губитак.

Наши мртви нас обавезују.

И не траже много… само да их не заборавимо.

Ако сами не станемо иза истине о својим жртвама, неће нас избрисати други, већ ћемо нестати сопственим заборавом.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја