Други светски ратЂорђе БојанићСрби Хрватске

Бојанић: Немамо право на заборав! 22. април, Дан сећања на жртве геноцида!

У Србији се 22. априла обележава Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату. Дан сећања на жртве геноцида обележава се у спомен на 22. април 1945. године кад је дошло до пробоја групе затвореника усташког логора смрти у Јасеновцу – Доња Градина

Приредио – Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

Прошло је 76. год од пробоја логораша и бега од крвника усташких,  трагично је што смо скоро заборавили и изједначили  жртву и џелат. Тако да ми данас,  сами смањујемо број жртва усташког терора и геноцида, зар није чудно да немамо ни данас пописане жртве?

,,Холокауст је име за систематски државни прогон и геноцид над различитим етничким, верским и политичким групама људи током Другог светског рата од стране Нацистичке Немачке и њених сарадника „(Gilbert, Martin (1986). The Holocaust: The Jewish Tragedy. London: Collins, Snyder 2010, стр. 389, 413, Википедија).

Јасније, Холокауст је име за систематски државни прогон и геноцид над Јеврејима током Другог светског рата од стране Нацистичке Немачке и њених сарадника.

Од 2009. године Република Србија има статус придруженог члана у међународној Радној групи за међународну сарадњу у области образовања, сећања и истраживања Холокауста.

d0bfd180d0b5d183d0b7d0b8d0bcd0b0d19ad0b52*ЈАСЕНОВАЦ, највећи концентрациони логор за истребљење људи на територији Хрватске. Јасеновац је заправо чинио комплекс од неколико подлогора, у непосредној близини, на обали реке Саве, око 100 км јужно од Загреба. Логор за жене, Стара Градишка, који се налазио мало даље, такође је припадао овом комплексу.
Јасеновац је основан у августу 1941, а био је расформиран тек у априлу 1945. Стварање самог логора, управљање и надзор над њим били су поверени III одељењу Усташке народне службе, на челу са Вјекославом (Максом) Лубурићем, који је лично одговарао за све што се тамо догађало.

Око 700,000 људи побијено је у Јасеновцу, углавном Срба, Јевреја, Рома и противника усташког режима. Број јеврејских жртава креће се између 20,000 и 25,000, од којих је већина побијена до августа 1942., када је отпочела депортација хрватских Јевреја у Аушвиц, ради истребљења. Јевреје су у Јасеновац слали из свих крајева Хрватске (и Босне и Херцеговине.), из Загреба, Сарајева и осталих градова и варошица. Већина је убијена одмах по доласку, на неком од стратишта близу логора: Гранику, Градини и другим местима. Они који су остављени у животу били су углавном или високо образовани професионалци или занатлије чије им је знање и умеће било потребно (лекари, фармацеути, електричари, обућари, златари итд.) и радили су у радионицама и фабрикама у Јасеновцу.

Данас, на другој страни смањује се број српских жртава. Ревизија броја жртава све чешће стиже из Хрватске. Данас све више чујемо да је у Јасеновцу страдало од 89000 до 190000 Срба, велико је питање одакле потреба за смањивањем броја жртава, када је већ давно утврђено да је у Јасеновцу страдало преко 700000 Срба. Чињенице о жртвама НДХ у Јасеновцу и безбројним јамама и стратиштима налазе и у документима немачких официра, као и да је експертска комисија састављена од Хрвата још 1945. године изнела податак да је у Јасеновцу страдало 500.000 људи. 

Академик Србољуб Живановић говорио је да су се чланови комисије уплашили бројева до којих су дошли. Он је, када је постао председник Међународне комисије за истину о логору у Јасеновцу утврдио да је у масовним гробницама које су се простирале на дужини од 12,5 км и ширини од 4,5,км, било око 800.000 убијених од којих је Срба било 700.000.

Академик Василије Крестић написао је дело  Геноцидом до Велике Хрватске, права синтеза злочина над Србима кроз векове. У њој  се храбро имену кривци. Књига нас упозорава на политичку наивност српског народа и позива на опрез у будућности. Књига коју сваки Србин треба да има.

Занимљив је и запис Едмунда Глез фон Хостенауа, био је највиши Хитлеров војни изасланик за Балкан, овако је у свом дневнику описивао хрватски усташки режим и његову војску: „Сви ови догађаји довели су до неколико крајње непријатних сусрета и жучних расправа са Павелићем… Његове најверније сараднике назвао сам злочинцима. Услов да би Хрват могао да ступи у усташку службу јесте то да он мора да убије најмање једног Србина, да силује једну Српкињу и да покраде српску имовину. Казао сам да би сваког другог усташу требало ставити уза зид и стрељати“.

Историчар Менахем Шелах је у својој књизи “Историја холокауста- Југославија”, коју је објавио “Јад Вашем”, рекао да је 700.000 жртава реална цифра-

Од огромног значаја за нас Србе је и дело  „Јасеновац – Аушвиц Балкана”. То је  прва компаративна анализа Јасеновца и Аушвица у светској историографији, коју је Гидеон Грајф написао уз консултацију са израелским форензичарима (проф. др Израел Хершковиц и др Хаим Коен), професорима универзитета из Јапана, истраживачима мировних студија и историчарима из Норвешке, Италије и Израела уз подршку Међународне експертске групе ГХ-7 – Стоп ревизији чији је оснивач.

СТРАВИЧНИ УСЛОВИ У ЛОГОРУ СМРТИ

Животни услови у логору били су крајње сурови: оскудна, слаба храна, бедан смештај, изузетно оштра дисциплина и невероватно окрутно понашање усташких чувара. Услови су се побољшавали једино током кратких периода, у време посета делегација, као што су биле посете делегације новинара у фебруару 1942. и Црвеног Крста у јуну 1944.
images3Убијање и мучења у логору достигли су врхунац крајем лета 1942., када је на десетине хиљада српских сељака депортовано у Јасеновац из подручја где су се водиле борбе против партизана, у области планине Козара. Већина мушкараца побијена је у Јасеновцу. Жене су слали на присилни рад у Немачку, а децу су одвајали од мајки; нека су побијена, док су остала расута по сиротиштима широм земље.

Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави. Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

images-2Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира. За спољашњи свет, Јасеновац је представљан као радни логор. Усташка пропаганда покушавала је да представи концентрационе логоре и свом народу и свету, као места корисног рада и побољшања Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке одбране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина. Последња група жена ликвидирана је у предвечерје 21. априла, а 22. априла део последњих мушких заточеника одлучио се на покушај пробоја из логора. Од њих 600 пробој је преживело 107 заточеника. Исти дан, само неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из Кожаре. Од њих 176 спасило их се само 11.

УСТАШКИ ЛОГОРИ ЗА ДЕЦУ

Не смемо заборавити да су усташе имале и логоре за децу и да су тамо српску децу, бебе, набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима, брадвама и секирама, спаљивали у кућама и крематоријуму, на Градини код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у строже и џакове бацали у реке и бунаре, живу отискивали у шпиље и пећине, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом…

На све могуће начине а усташка пропаганда настојала је свим силама да прикрије истину о страдању те невине деце како тада тако и данас после толико година.

ТРАГИЧНО ЈЕ ДА СРБИЈА ЈОШ НЕМА МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР

Па ваљда су ове жртве заслужиле бар један скроман МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР. Јесу сигурно… заслужили су не скроман него грандиозан МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР. Зар је оволико година требало… а надам се да нећемо још дуго чекати…!

Не знам зашто се чекало и чека… ми не смемо гледати туђе интересе по готову по том питању… морамо знати и то да главна жеља Хрвата је да се о њиховом колективном злочину ћути, да нико ништа не говори, да се нигде о њему не пише, а наша треба да буде супротна, да се о томе прича, расправља и што је најважније пише, јер само писани траг остаје за века и векова. Добро је што се данас о овоме говори, има наде!

У злогласној Независној Држави Хрватској се име Србина није смело изговорити, чак ни звање „српско – православна вера“, већ само „грчко – источна вера“.

Јасеновац мора бити порука и опомена генерацијама које стасају да се зло које се десило у овом времену више ником и  никад не понови.

Главна жеља Хрвата је да се о њиховом колективном злочину ћути, да нико ништа не говори, да се нигде о њему не пише, а наша треба да буде супротна, да се о томе прича, расправља и што је најважније пише, јер само писани траг остаје за века и векова.

Опаска…

Сва та зверства која су чињена у НДХ људски ум није забележио. Хрватске усташе су у убијању надмашиле Немце. Били су далеко гори од нациста. Смрт у Јасеновцу била је далеко ужаснија него у злогласном Аушвицу. Савезници су оставили Хрватску унутар Југославије, не питајући за њену одговорност за геноцид, а жртве усташтва су приписали неименованим фашистима или Немцима. Зато су Концентрациони логор „Јасеновац“, као и друга српска стратишта, остали непознати широј европској јавности.

ОВО НИ ЈЕДАН СРБИН НЕ ТРЕБА  ДА ЗАБОРАВИ, ЈЕР ТО НАМ НЕ ДОЗВОЉАВАЈУ НАШИ ИЗМУЧЕНИ И НА НАЈСВИРЕПИЈИ НАЧИН УБИЈАНИ И ЗВЕРСКИ МУЧЕНИ ПРЕЦИ! СЛАВА ИМ!

ПОКОЉ

Изгледа да некоме одговара да се и наш геноцид спроводи кроз јеврејски Холокауст. Питам се зашто ми немамо свој термин као што имају Јевреји и Роми и зашто им смета термин који смо добили после толико година ,,ПОКОЉ? Зашто да и ми немамо своје место окупљања као што Јевреји имају Јад Вашем? Зашто се не угледамо на Јевреје и нешто добро научимо?

Ако није добар предлог ,,ПОКОЉ“, зашто нису дали свој предлог… оволико година. Моје мишљење је да тај геноцид мора имати свој  назив, као и место окупљања, ходочашћа.

Мислим да по овом питању не сме бити подела… бар да се ујединимо око наших жртава које нисмо успели за више од седам деценија ни да попишемо, немамо ни Меморијални центар за те жртве геноцида… то је страшно за све нас.

Ми морамо да се угледамо на Јевреје и њихов однос према жртвама, који је за сваку похвалу.

Потребно нам је јединство… у супротном лоше ће бити по нас!

ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА

Битно је да смо филмом ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА скинули окове и стеге и тако почели да живимо слободније, те наше жртве су нас стално опомињале због небриге према њима и због заборава и храбрости да прикажемо истину коју ће видети цели свет преко филмског платна и екрана.

Дефинитивно, Србија је постала храбрија и трезвенија.

Коначно смо слободни, избацили смо из себе оно што смо крили и оно за шта нисмо имали храбрости и терет за који нисмо били свесни да га носимо у свести, као и да сазнамо истину, или смо били незаинтересовани да сурову истину екранизујемо.

Хвала Антонијевићу и Србији за овај и овакав филм што су нам приредили.

 

*Делом коришћена литература:

Светих 700 хиљада новомученика јасеновачких.

„Енциклопедије Холокауста“, Израела Гутмана, том I, 1995. године

Википедија

Приредио – Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

Back to top button