Бојанић: Хвала Антонијевићу и Србији за овај и овакав филм што су нам приредили

Коначно смо слободни, избацили смо из себе оно што смо крили и оно за шта нисмо имали храбрости и терет за који нисмо били свесни да га носимо у свести, као и да сазнамо истину, или смо били незаинтересовани да сурову истину екранизујемо.

Коначно је само део истине угледао светлост дана, надам се да ту нећемо стати.

Свет имати прилику коначно да види и сазна сурову истину о геноциду над Србима од стране усташа, где је страдало преко 700000 Срба (са Ромима и Јеврејима) од усташког србосјека, чекића, маља…

Чињеница је и да је филм снимљен благо по питању бруталности и суровости усташа, јасно је да се то морало кориговати, у супротном би филм био забрањен. У овим стегама и оковима, није могло боље и слободније.

Наравно, има и критика али о томе нема потребе, после 75.година. Идемо даље…

Са овом истином која излази и из нас самих, биће нам свима лакше… јер је и то начин да истина кроз филмско платно угледа слободу и патњу страдалих Срба…

Невероватно је да после оваквих монструозних злочина, ми Срби после тог суровог Другог светског рата, патње и клања са тим усташким џелатима улазимо у нову комунистичку творевину и џелата-усташу називамо ,,братом“.

Где нам је била памет, разум и трезвеност?

И после Великог рата смо ушли са џелатом који нас је на Церу, Мачви и Колубари… клао, вешао и убијао, у заједничку државу у којој смо заборавили да смо Срби (већ Југословени). И у следећем рату дочекао нас је србосјек који је делом коначно екранизован.

И на крају после овог Другог светског рата ти исти људи улазе у нове униформе и иживљавају се над браћом на Голом отоку… па касније дочекала нас је и Олуја и нова патња.

А и данас има оних који пате за том Југославијом и ,,братством и јединством“… да ли ћемо поново наивно да покушамо и да размишљамо о новом братству?

Бојим се да ће две шљиве бити велике за нас.

Није ни чудо да смо на ово велико филмско дело чекали оволико деценија… а све због ,,братства и јединства“.

Свака част Гаги Антонијевићу на храбрости и тек сада коначно слободној Србији, која је смогла снаге и која се ослободила стега које носи више од седамдесет година.

Гага је Дари нашао праву меру и драго ми је да је вечно ,,оживео“. Сада са Даром геноцид нико не може да избрише. Али, надам се да ту не смемо да станемо. Морамо да учимо и од комунистичког режима и да се сетимо како је јачао култ Тита и партизана, колико је новца уложено у филмску индустрију, са којом са се свест мењала, коју морамо на овај начин да повратимо. Нама је потребна само истина.

Србине брате, памти и никада не заборави… и преноси даље, да се никада не заборави истина! Једино тако нови геноцид не може да нам се понови, зато смо до сада и били понављачи из историје.

*Прича у серији „Дара из Јасеновца“ биће проширена „Олујом“

Можда је за нас Србе ради даљег трежњења занимљива прича о Кочевском рогу. И данас је врло мало познат злочин – догађај, зверства и масакра, које су половином априла 1945. године починили Титови комунисти на простору Кочевја у јужној Словенији. Данима је трајало иживљавање Титових комуниста, у којем су на разне начине убили око 3000 српских омладинаца, углавном припадника Српског добровољачког корпуса и четника. Поубијана Српска национална омладина је била највреднији део српства, која је годинама покушавала да се одупре злоделима агената Коминтерне у Србији. Ова „операција“ је била највећа али најсрамнија акција комуниста у Другом светском рату.

Зато су нам потребни саборност и ново уједињење. Морамо да радимо на новом националном програму који немамо још од Начертанија и да више радимо по питању Српске историје у свим крајевима где живе Срби, а не да гледамо и не реагујемо на прекрајања и отимања целокупне наше историјске баштине, ту морамо бурно и гласно да реагујемо, да нас и свет чује (као што чује оне који нас поткрадају и кривотворе нашу славну историју).

Ко нам данас умањује број жртава у Јасеновцу? То је и српска трагедија. Треба нам што више филмова, документараца, књига, часописа преведених на стране језике.

Једноставно, уколико се затре свест о жртвама, уништава се то неопходно ткиво националне свести, а то је солидарност. Несрећницима који су пострадали, та солидарност данас не значи много, али би много значила њиховим породицама.

Ми ни данас немамо „МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР СВИМ СРПСКИМ ЖРТВАМА“! Ко нам то брани, кога се плашимо, коме се додворавамо чега се стидимо?

Срамно је, да га већ одавно нисмо саградили. Угледајмо се на Јевреје, који са невероватном и истинском посвећеношћу чувају од заборава своје жртве. Споменик жртвама геноцида, као симбол и опомена, требало би да подсећа на Јад Вашем у Јерусалиму, као што он подсећа Јевреје на њихово страдалништво.

Погледајмо и занимљив проблем… да ли неко зна, колико српских државних застава се вијори на нашем ауто-путу од Суботице до Ниша?

А колико на путевима у Хрватској, Грчкој, Македонији, Албанији, КиМ… Зашто?

Морамо да се отрезнимо и освестимо… и да дигнемо глас против „фарме“, „великог брата“, „парова“ и суживота са тим виртуелним животима.

Има наде, Србија се коначно буди, јер да није тако не би било ни Даре из Јасеновца, споменика Стефану Немањи, филму о Паштрику и Кошарама, краљу Петру, да не заборавимо и филм Балканска међа…

Овим речима бих завршио, како рече сељак Милутин Остојић: „Не ничу људи к’о печурке. Лажу они који кажу да је народ к’о и трава – косиш га, а он се подмлађује. Е па ти види да л’ сам ја у праву, или нисам…“.

Приредио, Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја