Бојанић: КРВАВИ МЛАДЕНЦИ – ЗЛОЧИН КОЈИ НЕ СМЕ УТИХНУТИ

Постоје места где је сваки камен сведок – а уџбеници празни. Постоје жртве које, ако их заборавимо, убијамо по други пут.

Један од тих дана је 22. март 1942. године.

Једно од тих места је Стари Брод.

На православни празник Младенце, док је народ мислио на живот, веру и породицу… над српским народом у источним деловима Босне спроведен је покољ који својом свирепошћу превазилази и најмрачније странице рата.

У Старом Броду и Милошевићима код Вишеграда, на обалама Дрине, усташке јединице су убиле око 6000 српских цивила. Не војнике. Не наоружане људе. Већ жене, децу и старце.

Најмасовније убијање извршено је управо 22. марта, али крв није стала тог дана. Злочини су трајали недељама, све до почетка маја 1942. године.

То није била борба. То није био рат. То је било систематско истребљење.

Сведочанства преживелих су потресна до бола. Дрина је тих дана носила тела уместо воде.

Мајке су, у очају, бацале децу у реку да их спасу од хрватског- усташког ножа.

Девојке су саме бирале смрт, да не падну живе у руке злочинцима. То није прича. То је крик једног народа.

Постоје сведочења да су чак и немачке окупационе снаге уз милбу Недића, суочене са размерама злочина, у једном тренутку прекинуле покољ и дозволиле делу народа да пређе у Србију.

Али ни ту није био крај… многи од оних који су се вратили касније су поново страдали.

Када и окупатор зауставља злочин… онда је јасно са каквим се злом суочавао српски народ.

Али, можда највећи пораз није био тада. Можда је дошао касније. У тишини.

Деценијама после рата, о Старом Броду се мало говорило. Ни у школама, ни у медијима, ни у култури.

Као да је постојао стид да се истина изговори или да ,,брата џелата“ не увредимо истином. Као да су жртве поново гурнуте у хладну Дрину… овога пута у заборав.

То је други злочин. И он траје.

Зато је наша дужност јасна.

Да памтимо… јер заборав брише народ.

Да говоримо… јер тишина убија истину.

Да учимо децу… јер без памћења нема ни будућности.

Култура сећања није питање политике. То је питање опстанка.

Српски народ не тражи освету. Тражи истину.

И право да се сећа својих мртвих и страдалих у геницидима. Свака жртва има право да постоји у нашем памћењу.

Зато 22. март не сме бити само датум у календару. То мора бити дан када ћемо застати.

Када ћемо се прекрстити и упалити свећу.

Када ћемо се сетити. И када ћемо себи дати завет: Да никада више нећемо ћутати.

Да никада више нећемо дозволити да нам историју пишу други.

И да никада више нећемо заборавити ко смо… и шта смо преживели.

Срећом данас се говори и пише о Старом броду, постоји и споменик у води, маузолеј… на Дрини, онакав какав смо требали да имамо одмах после Другог светског рата.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајт Српска историја