Бојанић: Истина о Кумановском споразуму коју многи прећуткују

Велико хвала јунацима са Кошара и Паштрика. Хвала и војном врху који је у најтежим тренуцима знао да сачува и војску и државу… генералима Небојши Павковићу, Владимиру Лазаревићу и Божидару Делићу.

Јер истина је једна:

Српска војска 1999. године није поражена на бојном пољу.

Да није било обичних војника… момака који су бранили границу својим телима, копнени продор НАТО-а био би реалност.

На Кошарама и Паштрику ломила се судбина Србије. Ту је заустављена намера да агресор уђе на Косово и Метохију копненим путем.

И ту треба тражити одговор на кључно питање:

Зашто НАТО није ушао копнено?

Зато што није могао без огромних губитака.

Отпор Војске Југославије био је такав да би сваки копнени напад значио дуготрајан и крвав рат.

Србија није била сломљена. Војска је била на положајима. Морал није био уништен.

Зато је изабран други пут:

разарање са неба,

уништавање инфраструктуре,

притисак на народ,

и на крају… политичка принуда.

Када нису могли да уђу силом, ушли су  споразумом.

Куманово – мир или капитулација?

Кумановски споразум није плод победе… већ резултат притиска и туђих интереса.

Војска која није поражена морала је да се повуче.

Држава која се бранила морала је да уступи територију.

То није победа.

То је пораз кроз превару „миротвораца“.

Иако је Резолуцијом 1244 формално потврђен суверенитет Србије, реалност је била другачија… српска војска се повукла, а на Косово и Метохију ушле су стране снаге.

Тако је започела окупација.

Понижење после бомбардовања

После геноцидног бомбардовања 1999. године, српски народ на Косову и Метохији доживео је ново страдање и понижење.

Пред очима „мировних снага“:

Срби су убијани,

куће су паљене,

светиње рушене,

народ протериван.

Кулминација је био погром 2004. године… срамота света и тишина Србије.

Као да се то дешавало негде далеко, а не на нашој светој земљи.

Издаја у миру

А онда… оно што највише боли.

Они који су дошли на власт после 2000. године:

понизили су војску, послали генерале у Хаг, укинули војни рок, ослабили одбрану, распродали и уништили оно што је створено.

Поставља се питање:

Каква је то власт која своје браниоце шаље туђину на суд?

Ратници и инвалиди су заборављени… и препуштени сами себи за голи опстанак.

Ратне дневнице нису исплаћене.

Част је гурнута у страну.

А народ… ћутао.

Српска трагедија… победе у рату, порази у миру

Ово није први пут.

После сваког великог страдања: испливају профитери, власт преузму подобни, а жртва се заборави.

Тако је било: 1918, 1945, године.

Увек исто, Срби гину, други одлучују.

Корени проблема – наше грешке.

Да бисмо разумели данас, морамо признати истину… нико нам није толико нашкодио колико ми сами себи.

Кроз комунистичке одлуке: мењане су границе, јачана је аутономија Косова, слабљена је Србија, а народ је ћутао.

Метохија – реч која сведочи о српским црквеним поседима… чак је била избрисана из назива.

Да ли је то било случајно? Није.

То је био део ширег плана.

Истовремено: Срби су протеривани, повратак им је забрањен, демографија је мењана, а држава је гледала у страну.

И опет, ћутање.

Данас… тешка реалност

Данас је положај Србије изузетно тежак.

Окружени смо НАТО земљама.

Притисци су стални.

Решења нису лака.

Али једно мора бити јасно:

Признање није решење.

Сила није опција у овом тренутку.

Али одрицање… никада.

Морамо ходати по танкој линији: преговарати, чувати мир, али не потписати оно што брише наше постојање.

Порука за будућност

Србија се увек враћала на свој праг. То не знају само они који историју уче површно. Косово и Метохија нису само територија. То је идентитет. То је корен. То је завет. То је путоказ.

Зато не сме бити подела.

Морамо бити једно.

Завет који нас води

Као што други народи вековима чувају своју веру и наду, тако и ми морамо чувати своју.

Зато наша порука није случајна.

Она је завет: „ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ“… то није политичка парола. То је одлука да не заборавимо. Да не одустанемо. Да останемо оно што јесмо.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја