Бојанић: ДОБРО ЈЕ ДОБРО, ЛОШЕ ЈЕ ЛОШЕ-БЕЗ ОБЗИРА КО ГА ЧИНИ

Јер друштво које не уме да похвали оно што је исправно и корисно губи меру.

А друштво које не сме да критикује оно што је погрешно… губи кичму и трезвеност.

Данас смо, нажалост, сведоци да се истина често мери политичком припадношћу, а не чињеницама и делима.

Оно што је јуче било лоше… данас постаје добро, само зато што „наши“ то чине.

А оно што је добро… проглашава се за зло, ако долази „са друге стране“.

Такав приступ није ни мудар… он је кратковид, опасан и на крају погубан по националне интересе.

Јер, ако нам је политика изнад Србије… онда смо већ изгубили.

Српски интерес не сме бити таоц дневне политике, нити средство за личну корист и пролазну моћ.

Он мора бити изнад сваке странке, сваког појединца и сваке идеологије.
То је све пролазно… а Србија остаје.

То је линија испод које се не иде.

Зрело друштво не гради се на слепој оданости, већ на трезвеном расуђивању.

На способности да се стане, размисли, измери… па тек онда изговори.

Данас нема ко не греши… то је саставни део живота, зато грешке морамо у ходу исправљати.

Да се не реагује нагло и страствено на сваку вест, већ да се сагледа шира слика. Да се не пристаје на поделе које нас слабе, већ да се траже заједнички именитељи који нас јачају.

Потребна нам је национална зрелост – она која не искључује, већ сабира.

Она која не заборавља, али ни не мрзи.

Она која зна да је истина изнад сваког интереса, а Србија изнад сваке поделе.

Само ако научимо да вагамо… моћи ћемо да опстанемо.

Само ако будемо трезвени… моћи ћемо да напредујемо.

А само ако будемо мудри… моћи ћемо да сачувамо оно што нам је највредније… СРБИЈУ.

ЗАШТО НЕ СМЕМО ЋУТАТИ

Ћутање никада није било неутрално. У временима када се одлучује о важним националним питањима, ћутање постаје пристанак. Пристанак да се погрешне одлуке спроводе без отпора, да се пропусти не исправљају и да се важне теме гурају под тепих.

Зато је дужност сваког одговорног човека да укаже на оно што није добро… не из злобе, већ из бриге.
Указивање на проблеме није напад на државу… то је одбрана државе. Није слабост рећи да нешто није како треба, већ је слабост правити се да је све у реду. Народ који ћути на сопствену штету, временом губи способност да се брани, да мисли и да одлучује у своју корист.

Посебно је опасно када се из страха, интереса или политичке заслепљености прећуткују теме које су од суштинског значаја. Тада се не губи само истина…губи се и будућност. Јер проблеми који се не именују, не могу се ни решити.

Зато морамо говорити. Морамо покретати теме које се тичу опстанка, достојанства и будућности нашег народа. Морамо указивати на оно што треба да се промени, али и предлагати шта треба да се покрене. То није деструкција… то је највиши облик одговорности.

Трезвен и родољубив човек не ћути када види неправду или штету. Он говори… мирно, аргументовано и са свешћу да тиме не руши, већ гради. Јер само друштво које сме да каже истину, има снаге да опстане.

ИЗНАД ПОДЕЛА… ВРЕМЕ ЈЕ ЗА НАЦИОНАЛНУ ЗРЕЛОСТ… све док то не усвојимо, нећемо имати ни политичку зрелост… већ подаништво са било које политичке стране.

Живела Србија и Српски интереси🇷🇸

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја