Ђорђе Бојанић

Бојанић: ДА ЛИ ЈЕ ПРОШЛО ВРЕМЕ КАДА СМО ШТИТИЛИ СОПСТВЕНОГ ЏЕЛАТА ЗАРАД ВЕШТАЧКОГ ,,БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА“?

Ретроспектива кроз четири примера... и биће јасније

ГРОБНИЦА КОД НЕБОЈШИНЕ КУЛЕ  И ДАЉЕ НЕПОЗНАНИЦА

То место има врло занимљиве архивске податаке, о овоме се и данас ћути… а наша срамота је што ово место нема чак ни обележје. Тамо се налази масовна гробница Јасеновца На месту где шетају туристи на Kалемегдану (код Куле Небојша) покопано је скоро 30.000 страдалих Срба на најсвирепији начин од стране хрвата (усташа), који су током целог рата плутали Савом од Јасеновца све до Београда. Усташе (Хтвати) су их, после мучења и убијања у злогласном логору, бацале у Саву. Сава је лешеве избацивала најчешће на обале код београдске тврђаве.

Мештани су се организовали и уз невиђену муку извлачили тела и сахрањивали их код Kуле Небојша.

Зашто нема обележја и споменика код Куле Небојша, велико је питање… зар немамо снаге да ту чињеницу и истину обелоданимо?

О томе има доказа али је и могуће да су тела „измештени“ без писаних трагова.

Трагично је, али и лако може да се утврди,  жалосно је што се ни данас не зна када су поменуте масовне гробнице ископане и где су лешеви потом сахрањени.

Кога ми штитимо, свог џелата? Зашто?

Знам да на ова питања нема одговора, али има ,мудре“ ћутње.

Верујем да би сваки други народ своје страдање обележио достојно а не да своје сопствено страдање умањују и да их достојно необележавају као што радимо ми, да би, вероватно чували ,,братство и јединство“ са сопственим џелатом. Срећом полако се ослобађамо тих стега и окова.

У прилогу је архивска грађа која говори много, али то је само део архивске грађе, која је и сада у прашини.

*На сателитском снимку виде се гробнице, заокружене су оловком.

*Ово је само део архивске грађе, извор Вукан Бојовић

ДУБОКА ДОЛИНА.. о којој се деценијама ћутало

Прошле године, после више од једног века успели смо да организујемо први КРСНИ ХОД ДО ДУБОКЕ ДОЛИНЕ У СУРДУЛИЦИ. Место страдалаштва српског народа од бугарских окупатора. Страдало је преко 4000 Срба, на зверски начин, а разлог познат само бугарима.

Бугарски окупатори су 1915-18. Сурдулицу претворили у кланицу Српског народа. Празник Светих мученика сурдуличких је сваког 29. маја.

Дубока долина у Сурдулици

Да ли је могуће да после нешто више од 100 година ми имамо овакво скромно обележје? Урасло у траву и шибље. Срамота за све нас.

Ко нам је крив?

Али, ето има наде и помака, макар и после једног века, ствари се крећу на боље.

Надам се да ће следеће године да нас буде много више.

Надам се да ће се ово место уредити и подићи капела, оно што заслужују Свети сурдулички мученици, а не ураслина и коров са паркингом за камионе.

Страшно је то, да је постојала идеја да на овом месту страдања невиних људи буде изграђен пословни објекат. Тиме би се за сва времена онемогућила изградња Спомен обележја Светим сурдуличким мученицима.

ЛИСИЧИЈИ ПОТОК

Лисичији поток је највеће стратиште у Београду после Другог светског рата, а Београд и Србија засад немају ниједно спомен-обележје за неговање културе сећања на невине жртве комунистичког режима. У Лисичјем потоку је страдало више од 1500 Срба од Срба комуниста (припадника тајне полиције ОЗНА).

Ово место је деценијама било ругло и запуштено… коров (удружења су га чистила и сређивала и појединци, родољуби).

А зашто, лако је закључити… али се полако ослобађамо тих стега комунистичких.

Наравно да о злочинима комуниста над Србима није смело да се зна нити да то буде забележено у уџбеницима историје… зато су таква места у тмини и корову.

Лисичији поток

Најстрашније је да истину кријеш због џелата и привидног мира (а истина је увек ту, забележена и око нас). Истина је Србима потребна, морамо истину да знамо па макар она била и сурова… једино тако не може да нам се понови то зло и страдалаштво. А зло нам се увек враћало у пакленом 20.веку.

Истина лечи све и умирује проблеме, ране и трезни ум! Време када смо били заведени комунизмом.

Град Београд је кроз нови генерални план овај простор определио за меморијални комплекс. Уређење овог простора почеће у марту, априлу када буде могуће због временских прилика.

НОРВЕШКА СРПСКА ГРОБЉА, ГДЕ СЕ НЕ СПОМИЊУ СРБИ, ВЕЋ ПАРТИЗАНИ, ИНТЕРНИРЦИ, ЈУГОСЛОВЕНИ, КОМУНИСТИ

Лепа вест је да ускоро излази истина. Норвешка продукција припрема филм Страдање Срба у Карашјоку који је у завршној фази. Најзаслужнији за ово дело је наше горе лист, продуцент Бранко Димовић Димески. Овим филмом упознаће се цео свет са страхотама који су доживели Срби у норвешким логорима, где је страдало близу 95 посто Срба од фашиста.

Видећете и натпис на коме пише да су ту страдали југословенски интернирци (што је тачно).

Обележје страдалих Срба у Норвешкој, али без јасног спомињања ко су страдали. Без натписа Срби.

Али, све то када обиђе страни туриста он буквално не зна да су то били само Срби, ту је и та наша трагедија Југословенства, када смо се одрекли да будемо Срби и постали оно што нисмо и не можемо бити и тако замутили свој идентитет. Поред интернираца страдали су и четници, појединци су и то покушали да сакрију, али чињеница, података и извора има на претек. А сви они су били само Срби.

Надам се да ћемо успети, што је и идеја да поред ове табле ставимо и другу где ће писати да су ту страдали Срби, морамо да будемо јасни, сви они су били само Срби, то су наши ђедови (и партизани и четници).

Чућете од потомака преживелих логораша праву истину о правом паклу логора Карашјок (и леденим условима на -50) и мосту из кога и даље излази бела пена од костију српских страдалника који су у њему зазидани.

У Карашјоку живи око 3000 људи, и сви они знају за страдалаштво Срба, нико од њих не каже то су југословени већ Срби.

Гледаоци филма СТРАДАЊЕ СРБА У КАРАШЈОКУ ће по први пут видети документа која приказују да су српски народ стражари по команди третирали као подврсту. Сазнаће и о страдању српске деце која су страдала у Норвешкој за време Другог светског рата. Њих 120 послато је у смрт док је 32 изгубило свој живот у најгорим мукама. Ни о овоме се није смело писати нити говорити.

Долази боље време, за истину има наде. Хвала Богу што је тако!

Да коначно будемо само СРБИ без подела.

Ево још једног примера

Зашто на Старом војничком гробљу у Нишу нема обележја за Српске страдалнике као што има за аустроугарске и немачке војнике као и обележје Британског комонвелта? То је велика срамота, за све нас… која траје деценијама. Ред је да ту грешку и немар исправимо. Гробље које Нишлије зову Старо војничко гробље или Енглеско или Француско, а треба Српско, зар не?

Српско гробље, без обележја, споменика, крста и без места за венце…

А оваквих примера има исувише много, што је и наша велика трагедија… која је у прашини због сопственог џелата.

Срећом, данас, ето имамо и оно што нисмо смели да имамо деценијама (да некога не повредимо) споменик деспоту Стефану Лазаревићу и Стефану Немањи, тако грандиозан… отуда и толике расправе на друштвеним мрежама око истих… али џабе, он ће пркосити, подсећати и красити нашу престоницу вековима, што је и главни циљ.

Писаћу и подсећаћу и даље, све док не схватимо да је то од националног значаја за нас Србе, и да без тога нам нема духовног и трезвеног бољитка. Мислим да по овом питању не сме бити подела… бар да се ујединимо око наших жртава које нисмо успели за цео прошли век ни да попишемо, немамо ни Меморијални центар за те жртве геноцида… то је страшно за све нас.

Надам се да ће доћи ред да и ову деценијску грешку и нехат исправимо.

Приредио, Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

Back to top button