Бојанић: ,,Ћутање“ Академије (САНУ), најгласнија тишина у Србији
Српска академија наука и уметности (САНУ) основана је као храм знања, науке и културе. У њеним зидовима требало је да живи дух Светог Јована Владимира, краља Михала Војисављевића, Светог Саве, Стефана Првовенчаног, краља Милутина, Цара Душана, Кнеза Лазара, Вожда Карађорђа, кнеза Милоша Обреновића, Његоша, краља Петра, Степе, Мишића, ђенерала Драже, Николе Тесле, Пупина, Миланковића... дух народа који се вековима одупирао уништењу и затирању свог идентитета. Али данас, када је српско биће поново изложено окупацији, притисцима, прећуткивању истине и систематском брисању из историјског сећања, ревизији... поставља се питање: где је САНУ?
Зашто је највиша научна институција у Србији најчешће – нема и која за све ћути и нема свој став?
Академија која ћути док Србија страда
Деценијама уназад, српско друштво посматра како се пред нашим очима прекрајају историјске чињенице, смањује број српских жртава, фалсификују подаци о Јасеновцу, а геноцид над Србима у НДХ своди на „грађански сукоб“ и као радни логор.
Истовремено, Косово и Метохија – колевка наше државности и духовности… изложени су непрестаној окупацији и систематском брисању српског присуства и аутохтоности.
Академија, уместо да пред народом јасно и научно стане у одбрану истине, да објави саопштење, проглас или бар морални став, ћути.
Та тишина није неутралност… то је избор.
САНУ има институционални ауторитет који нико други нема.
Њена реч би могла бити путоказ, глас разума и морална вертикала за народ који је у потрази за истином и достојанством.
Али уместо тога, добијамо апатично ћутање, повремене симпозијуме без јасне поруке и неодређене изјаве да „Академија нема политички став“.
Истина, можда нема политички став… али има моралну обавезу.
А кад се ћути о Космету, Јасеновцу, укидању ћирилице, о појави нових антисрпских покрета попут „Црвених шака“, онда то више није научна уздржаност, него морални пад и суноврат.
Речници, југословенство и заблуда „братства и јединства“
Последњих година јавност је с правом узбуркала вест да се у оквиру институција повезаних са САНУ поново штампају речници и лексикографска издања у којима се као основни модел језика појављује „српско-хрватски“… као да је реч о још увек живој југословенској творевини. То је не само научно анахроно… већ и национално понижавајуће.
Српски народ је вековима стварао своју језичку културу, да би је сада, у 21. веку, неки „научни“ кругови поново сводили на вештачку југословенску творевину, насталу у доба када је национални идентитет био непожељан. Југословенство је, за многе, била замка у коју је српска елита најлакше упала… верујући да ће се у заједничкој држави избрисати разлике и мржње.
У стварности, Срби су дали све, а добили највише губитака… територијалних, духовних и демографских.
Данас, кад би академска елита требало да исправи те грешке из прошлости, САНУ као да је и даље заробљена у тој илузији „југословенске науке“.
Косово и Метохија… питање које не трпи тишину
Од 1999. године Косово и Метохија налазе се под окупацијом. Српски манастири горе, иконе се скрнаве, народ живи у страху, а држава се, под притиском Запада и јаког страног утицаја, полако одриче свог најсветијег простора.
Да ли сте чули званичан став САНУ о томе? Нисте.
А требало би, зар не? Ако ико има право и обавезу да изнесе истину о историјском и правном карактеру српског Косомета, онда су то академици, наши учени људи који треба да стоје изнад дневне политике и да кажу: Косово и Метохија нису питање политичког договора, већ питање историјског права, духовног наслеђа и идентитета српског народа.
Кад је САНУ објавила „Меморандум“ 1986. године, то је било довољно да читав свет зачује глас српске интелигенције.
Од Меморандума до тишине… пут једне институције
Српска академија наука и уметности некада је имала снагу да проговори. Подсећања ради, „Меморандум САНУ“ из 1986. године био је покуша само једнеј групе академика да укажу на неправде према Србији унутар Југославије, на угроженост Срба на Косову и Метохији и на опасност од распада државе. Иако никада није званично усвојен, Меморандум је изазвао бурну реакцију комунистичких власти и постао симбол интелектуалног отпора и националне свести. Данас, четири деценије касније, док се многе претње из тог документа обистињују, САНУ ћути. Од институције која је некад упозоравала на неправде – остала је ,,сенка“ која избегава одговорност.
Данас, кад је положај српског народа још тежи, Академија као да се плаши сопствене ,,сенке“, бар тако изгледа нама који чујемо ту тишину из Академије… можда грешим.
Али ћутање није неутралност. Ћутање је саучесништво у неправди.
Историја није трговачка роба
Када се у јавности смањује број жртава Јасеновца, када се релативизује српско страдање у Првом и Другом светском рату, када се у уџбеницима скраћују или ублажавају чињенице о усташким злочинима… ваљда је дужност САНУ да не ћути, већ да реагује.
Да окупи историчаре, демографе, археологе, архивисте, да објави све што је до сада скривано и да истином врати достојанство мртвима.
Историја није питање политике… историја је питање морала. Ако се истина не изговори, ако се о страдању сопственог народа не сведочи, онда се почињемо одрицати и од будућности.
,,Црвене шаке“, лажне идеологије и одсуство гласа Академије
Док се у Србији подижу нови покрети, удружења са опасним антисрпским симболима и идеологијама… аутошовинисти , аутономаши… који подсећају на најмрачнија времена из прошлости, Академија поново ћути.
Ниједно саопштење, ниједан јавни апел, ниједно научно заседање на тему угрожености српског културног идентитета.
Ако САНУ није спремна да проговори онда кад се руше вредности народа, онда треба поставити питање… коме она уопште служи?
Време је да Академија проговори
Србија данас не тражи много од своје Академије. Не тражи политичку партију, не тражи митинге, не тражи револуцију. Тражи само да најученији људи ове земље јасно и храбро кажу истину. Да се огласе кад је у питању Космет. Да стану у одбрану српских жртава. Да осуде прекрајање историје, умањење броја жртава у Јасеновцу и укидање ћирилице. Да изађу пред народ и кажу… ово је истина, а ово је лаж.
То је улога Академије. То је њена дужност пред историјом и пред потомством. Наравно да има академика и који јасно исказују ставове и боре се за истину, као пример навео бих најстаријег академика Василија Крестића и друге, много је ту умних, учених и тезвених академика и људи, који се боре за истину свако у свом домену… али као да нема јединства за јасам проглас и визију како даље.
Закључак: Народ који има Академију, али нема њен глас
Кад се велике истине прећуткују, тишина постаје најјачи звук.
Србија је данас земља у којој народ има Академију… али као да нема њен глас., који не чује обичан народ.
А народ без гласа својих најумнијих људи, остаје препуштен туђим тумачењима и туђим интересима. Зато је време да се САНУ ослободи ,,страха“ и бирократске успаваности, и да се врати својој изворној улози… да буде савест нације, чувар истине и браник историје и отаџбине. Јер ако ћутимо данас, сутра неће имати ко да нас чује.
Проговорите наши умни људи… потребни сте баш сада.
ЖИВЕЛА СРБИЈА!
ЖИВЕЛА СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ (САНУ)!
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историај
