Бојанић: КО ИМА ПРАВО ДА ПИШЕ СРПСКУ ИСТОРИЈУ? Има ли краја понижењима и оспоравању српског суверенитета?

Најновији Извештај Европске комисије о Србији за 2026. годину поново је отворио питање националних уџбеника историје и географије. Европска комисија упозорава на опасност од смањења плурализма, пада квалитета уџбеника и политизације наставних садржаја због давања ексклузивног права државном јавном издавачу.

Али, пре него што прихватимо било чије оцене и препоруке, морамо поставити једно много важније питање: где престаје право на међународно мишљење, а где почиње недопустиво мешање у суверено право једне државе да уређује сопствено образовање и негује национални идентитет?

Зашто је толико важно ко ће писати уџбенике историје у Србији?

И ко ће их издавати и штампати… а то су страни издавачи (да их не набрајам) који имају монопол у Србији.

Није спорно да уџбеници морају бити научно утемељени, да у њима мора бити места за различита стручна тумачења и да не смеју постати средство дневнополитичке пропаганде.

Али зашто би право Србије да одлучује о сопственом образовном систему било предмет сталног спољног преиспитивања?

Зар је толико необично да једна држава жели да њена деца темељно изучавају историју сопственог народа?

Суверенитет није само територија – суверенитет је и право на сопствено памћење

Од Берлинског конгреса 1878. године, када је Србији међународно поново призната независност, наша историја је непрекидно била изложена интересима великих сила, дипломатским притисцима, геополитичким поделама и покушајима да се о српском питању одлучује далеко од Београда. И да нам се сервира оно шта смемо да знамо и званично пласирамо.

Иако је Србија тада стекла међународно признату независност и била ослибођена од Османског окупатора, њен пут ка стварној политичкој самосталности никада није био лишен спољних притисака.

Од Берлина, преко великих ратова, Јалте, послератних идеолошких преобликовања, па све до савремених међународних односа, српски народ је често морао да доказује право на сопствене националне интересе.

Зато се данас морамо запитати: ако имамо суверенитет, зашто се толико често ствара утисак да за најважнија питања сопственог националног и културног идентитета морамо добити нечију сагласност?

И да ли смо у свим историјским раздобљима заиста имали пуну слободу да самостално одлучујемо о сопственој судбини?

Јасно је да много тога нам је наметнуто, а ми се тога ,,слепо” држимо, на нашу штету.

Посебно је осетљиво питање историјског памћења и културе сећања.

Велике силе нису утицале само на границе, државне одлуке и политичке односе. Утицале су и на међународне представе о Балкану, о српским ратовима, националним покретима и историјским догађајима.

Често су други тумачили српску историју из сопствене политичке перспективе и интереса. И данас постоје различити историографски и политички наративи о српској прошлости… који се косе са чињеницама и истином.

Али једно је историографска расправа, а нешто сасвим друго претензија да нам неко споља одређује шта је прихватљиво да наша деца уче о сопственом народу и прошлости.

Народ који препусти другима да му обликују историјско памћење ризикује да временом изгуби и јасну представу о сопственом идентитету.

Има ли краја понижењима?

Колико још пута морамо да доказујемо да имамо право на сопствену историју, језик, културу, традицију, веру и национално памћење… и културу сећања?

Национални уџбеници – право државе, али не и право било које власти на историјски монопол

Србија има право да развија националне уџбенике. Има право да посебно истакне своју средњовековну државност, период пре Немањића,  Немањиће, Светог Саву, цара Душана, Косовски бој, кнеза Лазара, српске устанке, ослободилачке ратове, пробој Солунског фронта, страдања у Првом и Другом светском рату, Јасеновац, логоре за децу и све геноциде које је Српски народ доживео,  Нато агресоју, јунаке са Кошара и Паштрика и све важне личности и догађаје који су обликовали њену историју.

То није израз нетрпељивости према другима. То је природно право сваког народа да упозна сопствену прошлост.

Међутим, овде морамо бити опрезни.

Национални уџбеник не сме постати уџбеник једне политичке власти. Национална историја не припада ниједној странци, нити сме да се мења са сваком променом политичке гарнитуре… али треба да се усавршава.

Није довољно само прогласити уџбенике националним. Потребно је обезбедити да их пишу најбољи историчари, научници, универзитетски професори и искусни наставници, уз транспарентне процедуре и јавну стручну расправу.

Држава треба да штити националне интересе, али не сме да присвоји право на једино дозвољено тумачење историје.

Зато је неопходно раздвојити две ствари: право Србије да самостално одређује образовну политику и потребу да сваки уџбеник буде научно проверљив, квалитетан и ослобођен политичког диктата… и да га пише држава, да прође кроз јавну расправу и скупштину.

Где су у свему томе наставници?

Посебно забрињава што се у расправама о уџбеницима често заборављају они који ће из њих учити и они који ће то знање преносити.

Наставник историје није пуки читач уџбеника. Његов задатак је да ученике посебно  у средњим школама и гимназијама науче децу да размишљају, анализирају историјске изворе, разумеју узроке и последице и разликују чињенице од политичких интерпретација.

Деца не смеју бити таоци ни спољних политичких притисака ни унутрашњих идеолошких обрачуна.

Не смемо дозволити да се српска историја умањује, прећуткује или посматра искључиво кроз туђе политичке интересе. Али не смемо дозволити ни да се научна истина подреди било чијим дневнополитичким потребама.

Србија мора да зна шта хоће

Европска комисија има право да изнесе своје оцене у оквиру процеса приступања Европској унији. Србија има право да те оцене анализира, прихвати аргументоване примедбе или их оспори аргументима… кроз своје националне СРПСКЕ интересе.

Али међународне препоруке не могу бити замена за суверено одлучивање српских институција, нити могу саме по себи бити мерило историјске истине.

Однос према сопственој историји мора бити питање националне одговорности, а не питање политичког прилагођавања било чијим очекивањима и туђим интересима.

Потребни су нам национални уџбеници који ће нашу децу научити ко су им били преци, како је настајала српска држава, кроз каква је искушења пролазио наш народ и колику је цену платио за слободу.

Потребни су нам уџбеници који неће бежати од историјских чињеница, али ни од научне расправе.

Не треба да се стидимо своје прошлости, али не треба ни да је улепшавамо. Треба да је познајемо, истражујемо и преносимо будућим генерацијама са достојанством и поносом.

Србија не сме да буде држава која ће од других тражити дозволу да учи сопствену историју.

Не тражимо право да мењамо историјске чињенице. Тражимо право да о својој историји одлучујемо на основу сопственог знања, чињеница, извора,  научне одговорности и националних интереса.

Јер историја није само оно што је било. Она је и темељ свести о томе ко смо данас… а сазнаћемо и шта нас чека у будућности кад сагледамо прошлост.

Ако изгубимо право да сопствену прошлост проучавамо, разумемо и преносимо својој деци, шта нам онда преостаје од стварног суверенитета?

Има ли краја понижењима? Или ћемо коначно схватити да се суверенитет не брани само границама и дипломатским нотама, већ и школом, језиком, културом, историјом и националним достојанством…? кроз културу сећања.

ЗНАЧАЈ НАЦИОНАЛНОГ УЏБЕНИКА И ИСТОРИЈЕ У ОСНОВНОМ ОБРАЗОВАЊУ

Национални уџбеник историје мора бити један од темеља образовања у Србији. Управо у основној школи деца стичу прва систематична знања о својој држави, народу, култури, традицији и историјском наслеђу. Зато сматрам да историја мора добити статус обавезног предмета на завршном испиту у основној школи, у рангу српског језика и математике.

Национални уџбеник треба да буде основна литература за припрему и полагање тог испита, како би сва деца у Србији имала заједничку и систематичну основу националног историјског знања.

Наравно, његова израда мора проћи кроз широку јавну расправу, уз учешће историчара, универзитетских професора и наставника, а све основане критике морају бити уважене и јавне. Уџбеник мора бити научно утемељен, ослобођен дневне политике и отворен за стручну проверу.

Али зар није природно да Србија сама, преко својих научних и образовних институција, брине о уџбеницима из националне историје? Замислимо да Јевреји, Американци, Руси, Кинези или Британци препусте странцима да обликују основни историјски образовни оквир њихове деце, да им странци буду издавачи и штампају уџбенике. Зашто би то за Србију било прихватљиво?

Међународна сарадња и размена научних сазнања су неопходне, али одговорност за национално образовање мора остати у рукама сопствених стручњака и институција… и државе.

И ЗА КРАЈ

Да ли Европска комисија заиста изражава бојазан да би увођење националних уџбеника могло да доведе до „србизације“ Србије?

Да ли је проблем у томе што би се српска деца кроз сопствене уџбенике вратила својим коренима, својој историји, култури, етици и идентитету?

Ако је тако, онда се морамо запитати: шта је спорно у томе да се Србија врати себи, да њена деца упознају сопствену прошлост и да национално образовање буде утемељено на сопственом историјском и културном наслеђу?

Србизација Србије не би смела да буде разлог за забринутост, већ повратак сопственом идентитету, самопоштовању и свести о томе ко смо и одакле долазимо.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја