Бојанић: ПОБЕДА СТУДЕНАТА МОРА ДА БУДЕ ПОЧЕТАК ОЗДРАВЉЕЊА СРБИЈЕ, А НЕ НОВИ КРУГ ПОДЕЛА

Али изборна победа није сама себи циљ, нити је дозвола да се једна група људи замени другом, а да све остало остане исто. Она представља обавезу да се оправда поверење грађана, да се исправе неправде, отклоне системске слабости и покрену промене које ће се осетити у школама, здравству, правосуђу, привреди и свакодневном животу обичног човека.

Србији нису потребни нови недодирљиви људи, већ одговорни појединци који ће разумети да власт није привилегија, него служба народу, и да нико ко обавља јавну функцију не сме бити изнад закона.

Зато је важно да се коначно отворе питања лустрације, порекла имовине и одговорности за злоупотребу јавних овлашћења, али не као инструменти политичког обрачуна, већ као део озбиљног и законитог процеса обнове институција.

Имовина за коју постоји основана сумња да је стечена корупцијом мора бити предмет независне и темељне истраге, а свако за кога се докаже да је учествовао у криминалу, намештању послова или злоупотреби положаја мора сносити одговорност.

Исто тако, лустрација не сме да постане лов на људе због њихових уверења, некадашњег чланства у странци или идеолошке неподобности, већ правно уређен поступак усмерен на утврђивање конкретне одговорности и спречавање злоупотребе власти.

Посебно је важно очистити институције од корупције, проценташа, криминалних веза, партијског запошљавања и кадрова који су доказали да им је лични интерес важнији од јавног добра.

Али то се не ради тако што ће се сви постојећи кадрови прогласити неспособним, а на њихова места поставити политички подобни људи без искуства, личних дела у струци и знања.

Србији су потребни стручни, часни и способни људи, родољуби,  без обзира на то где су до сада радили, али и јасни критеријуми, проверљиви резултати и одговорност за учињено кроз разна лична дела и деловања.

У супротном, променићемо имена и лица, а задржати исти систем који је Србију довео до дубоког неповерења у институције… које још нису изашле из ,,комунистичког” оквира.

Опозиција у таквом друштву мора имати своју важну улогу, јер њен посао није да по сваку цену руши све што власт покуша да уради, већ да указује на пропусте, предлаже решења и контролише рад институција.

Исто тако, власт мора да прихвати критику као саставни део демократског живота, а не као непријатељски чин. Држави није потребно једноумље, већ политичка одговорност, озбиљна расправа и способност да се око најважнијих националних интереса постигне договор чак и онда када постоје дубоке идеолошке разлике… као ког Јевреја, Албанаца, Хрвата…

Међутим, када говоримо о будућности Србије, морамо отворити и питање националног идентитета, јер држава није само административни простор, економски систем и скуп институција, већ и историјска заједница која има своје корене, историју,  културу, језик, духовност и колективно памћење.

Српство и родољубље не смеју бити повод за мржњу према другима, нити изговор за било чију самовољу, али морају представљати снажан ослонац у обликовању државне политике.

Грађанин Србије може бити поносан на своју државу и истовремено поштовати друге народе, али не сме се стварати атмосфера у којој се љубав према сопственом народу представља као нешто превазиђено, непожељно или сумњиво.

Управо зато треба бити опрезан када се говори о студентској листи и људима који би могли да преузму одговорност за будућност земље. У тим редовима несумњиво могу бити бројни искрени родољуби, млади људи који желе праведнију државу, борбу против корупције и друштво у којем ће се знање и рад више ценити од партијске књижице.

Такву енергију не треба потцењивати, нити је унапред одбацивати због политичких разлика. Напротив, она може бити драгоцена уколико се усмери ка обнови институција, јачању образовања и изградњи одговорније државе.

Али истовремено треба бити свестан да политичка окупљања широког спектра не подразумевају аутоматски и сагласност о најважнијим питањима националне политике. Унутар различитих политичких и идеолошких кругова могу постојати и они који будућност Србије виде кроз снажан национални идентитет, али и они који се залажу за изразиту аутономизацију, радикални грађанистички приступ или ставове који потискују националне интересе у други план. Постоје и појединци чији јавни наступи остављају утисак да сопствену националну традицију посматрају са неповерењем или презиром. Зато није довољно да се неко представи као противник постојеће власти, већ је неопходно знати шта конкретно нуди Србији, како види њен уставни поредак, њен територијални интегритет, националну политику и односе са традиционалним партнерима.

Не треба никога унапред проглашавати непријатељем Србије само зато што има другачије политичке ставове, али не сме бити ни наивности када је реч о питањима од којих зависи будућност државе. Потребно је јасно поставити питања о Косову и Метохији, положају српског народа у региону, односу према Републици Српској, будућности Севера Србије, статусу Рашке области и очувању уставног поретка. Свака озбиљна политичка опција мора да покаже да ли има јасну и одговорну политику о тим питањима, а не да се од националних тема склања иза општих парола о модернизацији, европским интеграцијама или грађанским вредностима.

Косово и Метохија не смеју постати споредна тема у расправама о будућности Србије, нити се њихов значај може свести на питање политичког маркетинга. Потребна је дугорочна, мудра и доследна политика која ће штитити права српског народа, његове светиње, културно наслеђе и опстанак, уз коришћење свих расположивих дипломатских и правних средстава.

Треба јавно иступити и о погубном Бриселском и Охридском споразуму пи Српски народ на Космету…

Исто тако, неопходно је јачати везе са Републиком Српском, чувати посебне односе са српским народом у региону и водити рачуна о томе да Србија своју спољну политику гради у складу са сопственим интересима.

Посебно место у обнови Србије мора имати култура сећања.

Народ који не познаје сопствену историју лако постаје плен туђих тумачења, политичких манипулација и површних идеологија. Зато школе, музеји, библиотеке, културне установе, споменици и јавни простор морају много више да говоре о српским владарима, државницима, војсковођама, научницима, књижевницима, уметницима и свим онима који су оставили трајан траг у нашој историји.

Морамо изградити оно што немамо деценијсма место Српског сабрања (Маузолеј)… за сећање на Српске жртве у геноцидима у 20. веку. И да у скупштини Србије донесемо већ једном реолуциху о геноциду у НДХ над Србима. За све то деценијама нисмо имали храбрости ни воље, осим појединаца и удружења који су указивали. Немамо ни назив за наше Српске жртве у НДХ… као што имају Јевреји и Роми… чак ни за то нисмо имали храбрости… осим што  институционално покушавамо да умањимо број Српских жртава у Јасеновцу (на Туђманових 84.0000), што је срамно.

На све ово сам доста пута указивао, критиковао и писао колумне.

Треба неговати сећање на страдања српског народа, на ослободилачке ратове, на жртве тоталитарних режима и на све историјске догађаје који су обликовали нашу државност, али то чинити одговорно, на основу чињеница и без потребе да се историја претвара у оружје за нове поделе.

Култура сећања није позив на освету, већ обавеза према прецима и будућим генерацијама.

Она подразумева да знамо ко смо, шта смо преживели, шта смо изградили и које грешке не смемо поновити. У том смислу, потребно је и критички преиспитати наслеђе комунизма и отворити архиве које су и даље утамничене…  посебно тамо где су идеолошка подобност, политичка моћ и партијска контрола деценијама имале предност над слободом, стручним радом и националним интересима. Али раскрстити са комунистичким кадровским наслеђем не значи водити осветнички рат против сваког човека који је некада припадао одређеној идеологији, већ прекинути са праксом политичких привилегија, затворених кругова моћи, партијске контроле и избегавања одговорности.

Највећа опасност сваке промене јесте да људи који долазе са обећањем да ће укинути привилегије на крају и сами постану њихови корисници. Зато је неопходно да се нови политички актери не мере само по томе шта говоре о претходницима, већ по томе како се понашају када добију прилику да одлучују.

Да ли ће прихватити независну контролу свог рада, да ли ће објављивати податке о имовини и интересима у складу са законом, да ли ће запошљавати стручне људе уместо послушних, да ли ће поштовати институције и да ли ће националне интересе ставити изнад ускостраначких и личних амбиција?

То су питања на која се мора одговорити делима, а не слоганима.

Србији је потребан мир, али не мир заснован на ћутању о неправди, него мир који произлази из правде, одговорности и поверења.

Потребно јој је помирење, али не помирење у којем се од грађана тражи да забораве корупцију, злоупотребе и политичку бахатост, већ помирење у којем ће се чињенице утврдити, одговорност индивидуализовати, а институције оспособити да спрече понављање истих грешака.

Најзад, не смемо дозволити да се Србија поново подели на непомирљиве таборе као 1945. године у којима једни друге проглашавају издајницима, назадњацима, страним плаћеницима или непријатељима народа.

Такав начин размишљања само одржава старе сукобе и спречава да се разговара о суштинским проблемима. Али исто тако, не смемо у име лажног јединства одустати од питања националног идентитета, суверенитета, историјског памћења и одговорности за будућност српског народа и Српских интереса.

Ако студентска енергија,  буде усмерена ка правној држави, борби против корупције, стручности, очувању националног идентитета, култури сећања, образовању и одговорној политици према Косову и Метохији, Републици Српској, Русији и другим међународним партнерима, она може постати значајан подстицај оздрављењу и излечењу Србије.

Ако, међутим, остане само широко окупљање различитих незадовољстава без јасног програма, кадровских критеријума и одговора на кључна државна питања, постоји опасност да се стара разочарања само замене новим.

А то ће показати време… у наредних годину дана.

Зато је сада најважније да се страсти смире, да се изборна воља поштује, да се свакој власти остави простор да покаже шта уме, али и да се ниједној власти не дозволи да постане недодирљива.

Промене имају смисла само ако доносе праведнију државу, одговорније друштво и сигурнију будућност српског народа, и оснаживање културе сећања и јасних црвених линија, преко којих не сме нико прећи.

Све друго било би само нова смена људи на старим позицијама.

КАО НАРОД МОРАМО БИТИ ОБАЗРИВИ И ТРЕЗВЕНИ… ДОСТА СМО СЕ МЕЂУСОБНО ДЕЛИЛИ И УБИЈАЛИ.

А САД СВИ ПОД ЈЕДАН БАРЈАК… СРПСКИ.

ДА ВЕЋ ЈЕДНОМ ИЗГРАДИМО РОДОЉУБИВУ И СВЕТОСАВСКУ СРБИЈУ. КОЈА ЋЕ ПОШТИВАТИ СВЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ И РАЗЛИЧИТОСТИ.

ЖИВЕЛА СРБИЈА И СРПСКИ ИНТЕРЕСИ.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја