Бојанић: ДЕЦА КОЈА СВЕ МАЊЕ ПИШУ, СВЕ МАЊЕ ЧИТАЈУ И СВЕ ВИШЕ ГЛЕДАЈУ

Годинама смо тражили мање администрације за наставнике, мање табела, мање непотребног папиролошког посла и више времена за децу, и то је био оправдан захтев, али се у тој промени догодило нешто што нисмо довољно приметили: док смо наставнику смањивали писање, постепено смо га смањивали и ученику, па су свеска, оловка, уџбеник и белешка почели да уступају место екрану, фотографисању табле и идеји да све што данас не научимо можемо касније негде пронаћи.

Што можда и није лоше, још у томе лутамо… али, битно је да не залутамо.

Али школа није само место за складиштење информација које ћемо по потреби претраживати.

Школа је место на којем се гради човек који уме да мисли.

Зато данас и све олако прихватамо са запада, све њихове вредности су испред наших традиционалних… поготову наша деца… која су буквално усмеравана преко друштвених мрежа и група… а све то није случајно.

Да би све то избегли морамо изградити нову стратегију заштите деце од екрана и друштвених мрежа.

Зато сматрам да је време да поново озбиљно говоримо о једној једноставној ствари коју смо почели да потцењујемо: ученик треба да пише… мора да се врати свеска и оловка.

Не зато што је оловка савременија од рачунара, нити зато што треба да се вратимо у неко прошло време, већ зато што писање приморава дете да слуша, издвоји суштину, обради информацију, организује мисао и остави је својом руком на папиру.

Када наставник објасни лекцију и извади из ње суштину, а затим каже шта треба записати, у учионици се дешава нешто што ниједна апликација не може у потпуности да замени: ученик мора да буде присутан… да чује наставника и то пренесе у свеску.

Мора да слуша јер не зна шта следи.

Мора да разуме јер не може да запише оно што није схватио.

Мора да пита ако није јасно.

И тако почиње и да мисли.

Зато добро вођено диктирање теза није враћање старом начину рада, већ један од начина да ученик буде активан учесник наставе, а не само гледалац који седи испред  и чека следећи садржај… а мисли су му сасвим на супротну страну.

Данас, међутим, од деце често очекујемо да се сатима концентришу на наставу, док им ван школе, тачније медијски систем свакодневно нуди потпуно супротан образац пажње, кратке снимке, брзе промене слика, непрекидне стимулусе, обавештења и садржаје који се смењују пре него што човек стигне да их дубље обради.

Не треба тврдити да је неко дете због тога дословно способно да се концентрише само двадесет секунди, јер је то превише поједностављена тврдња, али не можемо занемарити чињеницу да култура непрекидног скроловања мења навике пажње и ствара очекивање да све мора бити брзо, кратко и непрестано занимљиво.

А школа није ТикТок. Историја није рилс. Књига није кратак видео.

Знање се не може увек упаковати у један минут.

Некада је потребно прочитати десет страница да бисмо разумели једну историјску појаву, саслушати наставника или прочитапи презентацију препуну нових информација и текста на више слајдова које припреми наставник… минимум 15 минута да бисмо схватили узрок једног догађаја, или решити пет задатака да бисмо разумели један математички поступак и написати страницу сопственим речима да бисмо открили шта заиста мислимо.

То је оно што морамо поново да научимо децу: да вредне ствари не морају увек бити брзе, једноставне и лаке.

Посебно забрињава што се сада пред школу поставља још један велики изазов, а то је вештачка интелигенција.

Некада је ученик добио домаћи задатак и морао сам да седне, отвори књигу, потражи податке, прочита, размисли и напише у рукопису одговор, а данас може да унесе питање у вештачку интелигенцију и за неколико секунди добије састав, реферат, објашњење или готов домаћи задатак.

На папиру је рад завршен…. одштампа, и задатак решен.

У стварности, можда није урађено ништа.

Јер ако ,,машина” напише текст, а ученик га само преда, ко је онда учио?

Ако ,,машина” формулише мисли, ко је онда развијао способност писања?

Ако машина пронађе одговор, ко је учио како се до одговора долази?

Зато не треба да се плашимо вештачке интелигенције, али морамо да се плашимо образовања које ће одустати од тога да научи дете да мисли без ње.

Вештачка интелигенција може бити одличан помоћник наставнику и ученику, али ако постане замена за учеников труд, онда смо од домаћег задатка направили представу у којој сви знају да је текст написан, али нико више не зна ко га је заиста научио.

И управо зато ће школа морати да се мења, не тако што ће се борити против технологије, већ тако што ће поново вредновати оно што технологија не сме да уради уместо детета.

Писање својим руком.

Читање са разумевањем.

Усмено излагање.

Разговор.

Памћење.

Објашњавање сопственим речима.

Решавање проблема без готовог одговора.

А пре свега, способност да ученик нешто уради сам… и сам закључи.

Занимљиво је што управо земље које су веома далеко од нас отишле у дигитализацији сада преиспитују део тог приступа. Шведска је последњих година повећала улагања у штампане уџбенике и враћала већи нагласак на читање, писање и рад са физичким наставним материјалима. То није доказ да је дигитална технологија лоша, већ је важан сигнал да чак и високо дигитализовани образовни системи препознају потребу за равнотежом.

А ми ту лекцију не бисмо смели да учимо тек када направимо исту грешку.

Јер постоји још једна ствар која ме посебно брине.

Ћирилица нам неће нестати преко ноћи. Она ће нестати онда када престанемо да је пишемо.

Неће је сачувати свечани говор о националној култури ако дете свакога дана пише само другим писмом, ако су му школски материјали све мање на ћирилици и ако је свакодневни живот школе све мање испуњен њеним словима.

Ћирилица се не брани само речима.

Ћирилица се користи.

Она треба да буде у свесци, презентацији, тесту,  на табли, у школској библиотеци, у домаћем задатку, у школском часопису, у наставним материјалима и у руци нашег детета.

И ту школа има огромну одговорност.

Не да дете учи да мрзи туђе писмо, већ да заволи и добро упозна своје.

То је разлика између наметања и васпитања.

Ми смо генерације које су писале, читале и памтиле јер нисмо имале могућност да сваку празнину у знању попунимо телефоном.

Данашња деца ту могућност имају.

Зато им школа мора дати оно што им технологија неће сама дати: стрпљење, дисциплину пажње, способност да се потруде и навику да сопственим умом дођу до одговора… да истражију.

Не треба деци одузети технологију.

Треба им одузети уверење да им је технологија потребна за све.

Не треба избацити рачунаре из школе и учионица.

Треба избацити идеју да је час бољи само зато што је дигиталан.

Не треба забранити вештачку интелигенцију.

Треба научити дете да је користи тако да она проширује његово знање, а не да замењује његов труд.

И не треба нам школа која ће бити против модерног света.

Треба нам школа која ће научити дете да у модерном свету остане човек који мисли својом главом и има свој став.

Зато бих волео да у нашим учионицама поново чешће видимо отворене свеске, уредно написане тезе, подвучене појмове, руком написане одговоре питања које им поставимо да их решавају уз помоћ уџбеника или материјала, прочитане странице и ученике који слушају наставника док говори.

Волео бих да наставник поново може да каже: „Сада запишите ово“, а да цело одељење узме оловке и почне да пише… или им зада задатак који ће да ураде ут помоч књиге и одговоре запишу у свесци.

И да у том тренутку нема телефона, нема скроловања, нема обавештења и нема пречице.

Само наставник, ученик, мисао, књига и свеска.

Јер можда смо у трци да школу учинимо што модернијом заборавили једну веома стару истину:

дете не постаје образовано зато што му је све доступно, већ зато што је научило да разуме, запамти, повеже и сопственим снагама нешто створи.

А ако желимо друштво које ће сутра имати људе способне да мисле, пишу, читају, расуђују и чувају сопствену културу, историју, традицију, науку, онда морамо почети од нечега што изгледа мало, а у ствари је огромно.

Од свеске.

Од књиге.

Од оловке.

Од пажње.

И од наставника који ће детету показати да знање није нешто што се само пронађе на екрану, већ нешто што се гради у глави, срцу и руци.

А наставник је ту да изнесе суштину и усмери их и олакша учење деци.

НАСТАВНИК НЕ ПРЕНОСИ САМО ЗНАЊЕ, ВЕЋ КРЕИРА ЧОВЕКА

У свему томе често заборављамо једну од најважнијих улога школе, а то је улога наставника у обликовању детета. Наставник није само неко ко долази на час да испредаје лекцију, упише оцену и заврши наставну јединицу, већ човек који својим односом према раду, знању, речи, одговорности и ученику свакодневно оставља траг у личности детета.

Дете не памти увек све што му је наставник предавао, али веома често памти како се наставник према њему односио, да ли га је охрабрио када је погрешило, да ли га је научио да не одустаје када му нешто не иде, да ли му је показао да се знање стиче трудом и истрајношћу, али и да ли је пред њим видео човека који поштује оно што предаје… и да ли поштује ученика и да ли их вређа и омаловажава.

Зато наставник мора бити много више од преносиоца информација. Он треба да буде усмеривач, васпитач, пример и јер у годинама када се дечја личност још гради, свака реч, свака похвала, свака критика и сваки захтев могу постати део њиховог односа према себи, другима и животу.

У времену у којем дете са свих страна добија хиљаде порука, школа мора бити место у којем ће научити да разликује важно од неважног, истину од површне информације, знање од привида знања, труд од пречице и слободу од потпуне препуштености сопственим импулсима.

Наставник зато не креира само ученика који ће знати лекцију за сутрашње одговарање или тест.

Он учествује у стварању човека који ће сутра морати да доноси одлуке, преузима одговорност, поштује друге, брани своје ставове, призна грешку, истраје када је тешко и буде способан да мисли својом главом.

И управо зато је улога наставника у времену екрана, алгоритама и вештачке интелигенције можда важнија него икада раније, јер што више машина преузима пренос информација, то више човек мора да преузме одговорност за васпитање, усмеравање и изградњу личности детета.

Школа може имати најсавременије уређаје, најбоље платформе и најмоћније дигиталне алате, али ако из ње изађе човек који зна много информација, а нема стрпљења, одговорности, нема самоконтролу, самокритику, културу, радние навике и способности и да не зна да каже када погреши, да мисли самостално, онда смо добили технички оспособљеног, али недовољно изграђеног човека.

Зато наставник није замењиви део образовног система. Он је његово живо лице… и најбитнија спона.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја