Бојанић: Зашто очекивати милион људи на сахрани генерала Ратка Младића?

Зато ће на његов испраћај доћи људи који у њему виде симбол једног времена, својих страдалих и погинулих, својих прогнаних и свих оних који су веровали да се за свој народ мора стајати онда када је најтеже.

Ако дође и милион људи, то неће бити само сахрана једног генерала.

Биће то велики народни помен једној епохи и свим српским жртвама које су у њој страдале.

У духу Светог Саве, без мржње према било коме, али са поштовањем према своме, поклонимо се мртвима, помолимо се за њихове душе и сачувајмо памћење.

Јер народ који заборавља своје браниоце, заборавља и део себе.

МОРАМО СЕ ОТРЕЗНИТИ – ДА ВИШЕ НИКАДА НЕ ОСТАВЉАМО СВОЈЕ ВОЈНИКЕ

Али овај тренутак мора да нам буде и опомена и отрежњење. Српски народ више никада не сме да дозволи да они који су га бранили, када прође рат и када више нису потребни, буду остављени на милост и немилост политичарима и забораву… да њима тргују и убирају политичке поене.

Зар смо заборавили српске ратнике из Великог рата, који су после 1918. године, са ранама и инвалидитетом зарађеним у одбрани отаџбине, дочекали да просе по београдским улицама?

Зар смо заборавили судбину војника Југословенске војске у отаџбини после 1945. године – прогоне, затворе, ликвидације и деценије ћутања?

Колико још пута морамо да прођемо исту лекцију да бисмо схватили?

Војник који је бранио народ не сме после рата да постане непожељан човек. Не смемо дозволити да они који су носили униформу, ризиковали живот и стајали на бранику отаџбине, сутра буду остављени без достојанства, док они који су доносили политичке одлуке пролазе без последица.

Морамо се отрезнити.

Не тражимо да се било чији злочин слави, нити да се неправда према другима правда нашом несрећом.

Тражимо само једно – да Србија никада више не окрене леђа онима који су је бранили.

Јер ако не чувамо своје војнике, своје мртве и своје памћење, онда смо сами пристали да нам други пишу историју.

ДОКЛЕ ЋЕМО СВОЈЕ ВОЈНИКЕ ПРЕДАВАТИ ТУЂИНУ?

Доживели смо у последњем рату и оно што ниједан озбиљан народ не сме да заборави – хапсили смо и изручивали сопствене војнике и команданте туђем суду, често под притиском споља, зарад политичких поена, обећања и прихватања од оних који су нас већ једном бомбардовали уранијумом и понижавали.

И што је најболније – изручивали смо их и на Видовдан. На велики српски празник, дан који у нашем колективном памћењу носи Косово, завет и жртву, Србија је предавала своје људе Хагу. Понижено до бола.

А ми? Ћутали смо.

Ћутали су многи који су морали да говоре и пишу. Ћутали су они који су се плашили последица, они који су гледали своје интересе, али и они који су мислили да се све то њих не тиче. Глас су дизали појединци, али је већина народа остала немоћна пред политиком која је од државног интереса често правила трговачку робу… и стварала понизне поданике од себе.

И зато данас морамо да се отрезнимо.

Ниједна власт нема право да заборави да је војник човек који је јуче стајао испред народа, а не испред политичке странке. Не сме држава да га се сети само онда када јој је потребан, а да га се одрекне када дођу притисци, камере и захтеви моћника.

Како су само прошли наши јунаци са Кошара и Паштрика… тек пре десетак година смо их поставили на место где припадају.

Српски народ је кроз историју превише пута плаћао цену таквог односа према својим браниоцима.

Од инвалида Великог рата који су после 1918. просили по улицама Београда, преко трагичне судбине војника ЈВуО после 1945, па све до наших дана – исти образац не сме више да се понавља.

Не тражимо освету. Не тражимо мржњу. Не тражимо да се злочини било кога оправдавају.

Тражимо достојанство државе и поштовање према онима који су је бранили.

Јер држава која своје војнике предаје када постану терет политике, а заборавља када им више не требају, шаље страшну поруку сваком младом човеку који једног дана треба да стане у њену одбрану:

„Када нам будеш потребан – бићеш наш. Када нам више не будеш потребан – снађи се сам.“

Ту лекцију више никада не смемо да прихватимо.

Своје војнике морамо чувати док су живи, а своје мртве поштовати док год постојимо као народ. То није политика. То је морална обавеза према прецима, према потомцима и према самоме себи.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја