Бојанић: ВИДОВДАНСКА СРАМОТА КОЈУ СРПСКИ НАРОД НЕ СМЕ ДА ЗАБОРАВИ

Постоје датуми који нису само датуми. Они постају ожиљци једног народа.

За Србе је један од таквих дана Видовдан 2001. године, када је Слободан Милошевић, бивши председник Србије и СР Југославије, изручен Хашком трибуналу. Одлука Владе донета је управо 28. јуна 2001. године… какво дно људско и срамота.

Тешко је описати шта је тај чин значио за један народ који је само неколико година раније прошао кроз ратове, санкције, бомбардовање уранијумом и распад државе… и то све окако заборавили и постали поданици сопствених ,,џелата”.

Ту се не завршава, ту тек почиње наша срамота…

Уследила су изручења и предаје других српских војних и политичких личности: Радована Караџића, Ратка Младића, генерала Небојше Павковића, Владимира Лазаревића и других.

Једни су испоручивани после хапшења, други су се предавали под притиском државе и међународних услова. Али за обичног човека остала је иста слика – Србија је своје људе слала у Хаг… и тиме се поносила.

А други?

Хрватска је годинама бранила своје генерале и политички се борила око њихових случајева. Неки су се предали, неки су били ухапшени ван Хрватске, али држава је њихове случајеве доживљавала као питање сопственог националног интереса.

И за то свака част.

И управо ту настаје она болна разлика коју не можемо да гурнемо под тепих.

Када су у питању били други народи, национални интерес је често био изнад свега. Када су били у питању Срби, превише често се појављивао неко ко је био спреман да објашњава зашто „мора“ да их испоручи.

Ми имамо право да поставимо питање о политичком контексту, селективности међународне правде, различитим стандардима, аршинима и односу српских власти према сопственим грађанима.

И имамо право да кажемо да нам је доста историје у којој се од Срба очекује да се први одрекну својих људи.

А ДАНАС – У ХАГУ ЈЕ УМРО ГЕНЕРАЛ

Данас, 27. августа 2026. године, у Хагу је преминуо генерал Ратко Младић, у 84. години живота. Вест су потврдиле наводр да је преминуо у притворској јединици у Хагу.

Последњих петнаест година живота провео је у хашком казамату. Зато је данас тренутак за сећање, питања и историјску одговорност.

Јер генерал Ратко Младић није био неки човек који се случајно нашао у историји. Био је командант Војске Републике Српске. Био је човек кога је један део српског народа доживљавао као војника који је бранио српски народ у Босни и Херцеговини.

Његов судски поступак завршен је правоснажном доживотном казном. То је чињеница.

Али чињеница је и да је умро далеко од своје земље, у затвору, без могућности да последње дане проведе у Србији, иако је његова породица тражила да му се омогући лечење у Србији… што је било одбијено.

И ту српска држава мора да се погледа у огледало.

НЕ МОРАМО СЕ СЛАГАТИ СА СВАКИМ ПОСТУПКОМ ДА БИСМО ПОШТОВАЛИ СВОЈЕ ВОЈНИКЕ

Ово је можда најважнија ствар коју морамо да научимо. Поштовање сопственог народа не значи негирање туђе жртве. Можемо поштовати српске војнике, а да не мрзимо друге народе. Можемо тражити истину о српским жртвама, а да не оправдавамо злочине. Можемо критиковати Хаг, а да не тврдимо да ниједна српска жртва није постојала. И можемо да кажемо да је једна политика према сопственим генералима била понижавајућа и поданичка, без тога да од историје правимо нову пропаганду.

Ако је било кривице, требало се судити у отаџбини а не у туђини.

Зато не смемо да заборавимо оне који су их изручивали и хапсили и поданички слали у туђе казамате… то су Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница, Борис Тадић…

Јер ако ми сами не будемо чували памћење о својим људима, други ће нам написати историју… и кроз њу судити… што нам се и дешава.

И ЗАТО НЕ СМЕМО ЗАБОРАВИТИ

Не смемо заборавити Видовдан 2001.

Не смемо заборавити слике одвођења Слободана Милошевића.

Не смемо заборавити политичку епоху после 5. октобра, нити одговорност оних који су тада доносили поданичке одлуке.

Не смемо заборавити Караџића, Младића, Павковића, Лазаревића, Ојданића и друге.

Али не смемо заборавити ни српске жртве, избеглице, прогнане, погинуле и нестале, јер су и они део исте историје.

Народ који заборави ко га је бранио, ко га је предавао и ко га је понижавао – сутра ће поново правити исте грешке.

 Зато данас, када је генерал Ратко Младић напустио овај свет у хашком затвору, треба рећи јасно:

Не тражимо да нам било ко поклони историју. Тражимо право да је сами памтимо.

И нека свака власт добро зна: власт траје неколико година, а историјски суд народа траје много дуже.

Они који су одлучивали о судбини Србије после 2000. године – од Ђинђића, преко Коштунице, до Тадића и њихових политичких наследника – једног дана више неће имати функције и обезбеђење…

Остаће само питање које ће им постављати историја:

Да ли сте бранили државу и њене људе – или сте, када је било најтеже, бранили туђе интересе од сопственог народа? Или сте дошли ,,инсталирани” на власт да би то спровели…?

Одговор на то питање неће написати ни Хаг, ни Вашингтон, ни Брисел. Написаће га време.

А време је, Срби, најстрожи судија… све ће се то детаљно написати и ући та срамота у уџбенике… али, требаће времена.

НЕКА СЕ СРБИ ОПРОСТЕ ОД СВОГ ГЕНЕРАЛА

И зато би било достојно и људски да посмртни остаци генерала Ратка Младића буду положени у Храму Светог Саве у Београду, како би народ могао да се опрости од свог генерала, да му упути последњи поздрав и ода почаст човеку који је остао симбол једног тешког и трагичног времена.

Ратко Младић је био командант Војске Републике Српске и један од људи који су носили највећи терет одбране српског народа у Босни и Херцеговини. Без обзира на судске пресуде и различита историјска тумачења, Република Српска постоји и као историјска чињеница, а Младић је нераздвојни део њене ратне историје.

Нека му се Срби достојанствено поклоне, нека се помоле за његову душу и нека му одају последњу почаст.

Јер народ који поштује своје мртве – поштује и себе.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја