Бојанић: БЕЧ – ГРАД У КОМЕ ЈЕ КУЦАЛО СРЦЕ СРПСКЕ КУЛТУРЕ и место где су се сударале две визије српске будућности

Док Србија још није била слободна држава од Османског окупатора, у Бечу се стварало оно што ће касније постати темељ модерне српске културе, књижевности и просвете… али и нови путоказ и промену свести и историјских чињеница које су полеле нагло да се бришу…

Овај град није био само престоница једног царства – био је и место где су Срби штампали своје књиге, оснивали новине, учили, расправљали, писали и градили нову националну свест.

Највећи ,,реформатор” српског језика Вук Стефановић Караџић готово читав свој стваралачки живот везао је за Беч. Управо овде су настали његови најзначајнији радови – „Српски рјечник“, народне песме, граматика и превод Новог завета. Из Беча је послао поруку која је заувек променила српски језик: „Пиши као што говориш, читај како је написано.“… све уз јаку контролу и цензуру Беча и Берлина преко његовог ментора Јернеја Копитара.

У Бечу је 1850. године потписан и чувени Бечки књижевни договор, који је оставио дубок траг у развоју књижевног језика тзв.  јужних Словена (Срба).

Ништа мањи траг није оставио ни Доситеј Обрадовић, српски просветитељ који је годинама боравио у Бечу. Управо овде је објављивао своја дела и ширио идеју да је образовање темељ опстанка народа. Његова порука: „Књиге, браћо моја, књиге…“ и данас представља један од највећих српских просветитељских завета.

У Бечу је живео и Сава Текелија, први Србин доктор права, велики добротвор и један од најобразованијих људи свога времена. Својим богатством помагао је школовање српске омладине и развој националних установа.

Овде је боравио и романтичар Бранко Радичевић, чије су песме означиле почетак новог доба српске поезије. Беч је био место где је стварао и где је његово дело добило европску препознатљивост.

Своје дане у овом граду проводили су и Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, као и бројни српски уметници, научници и политичари који су у престоници царевине тражили знање, слободу стварања и могућност да своје идеје пренесу читавом народу.

Ни српски владари нису заобилазили Беч. У њему су дуже време живели кнез Милош Обреновић и кнез Александар Карађорђевић, а овде су често боравили и владари Црне Горе из породице Петровић-Његош. Беч је био место дипломатских разговора, лечења, школовања и политичких преговора.

Мало је познато да је управо у Бечу још у XVIII веку почело штампање великог броја српских књига.

Основана је српска штампарија, излазиле су српске новине.

Његошев „Горски вијенац“ објављен је 1847. године у Бечу, у јерменској штампарији манастира Мехитариста. Ово издање штампано је у 600 примерака… ово  дело представља врхунац српске  књижевности.

Срби су у Бечу имали и своје цркве, школе, трговачке куће и богате задужбинаре. Формирана је снажна српска грађанска заједница која је оставила дубок траг у културном животу аустријске престонице.

Зато Беч није само један од најлепших европских градова.

Он је и један од градова у којем је најснажније куцало срце српске културе… али, уз јак утицај Беча и њихових интереса.

Без Беча је тешко замислити Вука Караџића, српску језичку реформу, штампање најзначајнијих српских књига, развој просвете и националне интелигенције XIX века.

Историја једног народа не чува се само у његовој домовини.

Она живи и у градовима у којима су његови највећи умови оставили свој траг.

Цена прекида са старом књижевном традицијом

Беч није био само град у којем су Срби стварали своју културу. Он је истовремено био и политички центар једне велике империје која је настојала да што снажније утиче на народе Балкана… и ту спроводи своје интересе и визије.

Управо због тога, до данас трају расправе о томе колико су аустријски и касније немачки политички и научни кругови утицали на обликовање српске националне свести, језика и историографије… што је и сурова чињеница.

Поједини српски историчари, публицисти и аутори овај правац називају „бечко-берлинском школом“.

Под тим називом подразумевају интелектуални и политички утицај који је, према њиховом тумачењу, настајао у круговима Беча и касније Берлина током XIX века, а чији је циљ био да се историја Балкана тумачи у складу са интересима великих сила.

У том контексту, често се помиње и реформа српског језика. Историјска је чињеница да је Вук Стефановић Караџић своју реформу спроводио уз снажну подршку и свог ментора словеначког филолога Јернеја Копитара, тадашњег цензора словенских књига у Бечу.

Истовремено, већ у XIX веку постојали су бројни српски противници Вукове реформе који су сматрали да се њоме прекида део веза са српскословенском и рускословенском књижевном традицијом.

С друге стране, већина савремених лингвиста сматра да је Вукова реформа пре свега стандардизовала народни српски језик и омогућила његово шире описмењавање.

И поред тога да од тада нисмо знали и разумели наше староставне књиге и записе, повеље…

Реформом и стандардизацијом књижевног језика на народној основи Срби су добили једноставније писмо и лакше описмењавање. Али, истовремено, постепено се продубљивао јаз између савременог језика и вековне српске писане баштине.

Због тога данас Србин не може без посебног знања да чита повеље Немањића, Душанов законик у његовим најстаријим преписима, житија српских светитеља, старе богослужбене књиге или Мирослављево јеванђеље у оригиналу. За разумевање тих текстова неопходно је познавање српскословенског језика и старе српске ћирилице.

Исто важи и за богослужење. Језик православне литургије чува древну српскословенску и црквенословенску традицију, па многи верници данас не разумеју у потпуности речи које слушају, иако су оне вековима биле духовни темељ српског народа.

Зато се и данас поставља питање: да ли смо, у настојању да књижевни језик приближимо народу, истовремено удаљили народ од сопственог средњовековног писаног наслеђа?

Кроз тај пројекат Беча, Копитара и Вука, лакше је било креирати и свест код Срба и исписати нове странице Српске историје… што се и десило.

То питање нема једноставан одговор.

Али нас подсећа да је језик много више од средства комуникације – он је мост који повезује прошлост, садашњост и будућност једног народа. Чување старих рукописа, учење српскословенског и разумевање средњовековних извора зато нису само научни задатак, већ и део очувања културног и духовног идентитета.

Управо зато питање Вукове реформе и данас остаје једна од најживљих научних и друштвених расправа у српској култури.

Посебно је занимљиво да је српска политичка и интелектуална емиграција током XX века, нарочито после Другог светског рата, развила снажну критику ових процеса.

 Аутори из емиграције сматрали су да је постепено прихватање западноевропских историографских образаца допринело слабљењу светосавског, косовског и руског духовног наслеђа у српском националном идентитету. Та тумачења, међутим, нису општеприхваћена у академској историографији и предмет су сталних расправа.

Можда се управо зато Беч може посматрати као град две Србије.

Једне која је у њему створила модерни српски језик, књижевност и културу, и друге која је у истом том граду препознала почетак снажног политичког и културног утицаја Хабзбуршке монархије на обликовање српске националне свести.

Истина је, вероватно, сложенија од оба ова погледа и зато ова тема и данас изазива бројне научне и јавне расправе.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја