Бојанић: Ко и зашто негира геноцид над Србима у НДХ и коме смета изложба у Српској скупштини?

У времену у коме се у Народној скупштини Републике Србије избегава изложба о Јасеновцу, не зато што нема доказа, већ зато што би „некога могла да увреди“, ми више немамо проблем са историјом, него са самопоштовањем.

А сви добро знамо да је на простору НДХ страдало око милион српских жртава.

Најмучније је када поједини Срби проглашавају сећање на сопствени геноцид „беспотребним“ и „провокативним“, како се не би нарушио комфор европских парламентараца, онда је јасно да смо дошли до опасне тачке… тачке у којој жртва почиње да се стиди сопственог страдања… зарад ,,удобности“ туђина да му се не повреди сујета и да не исплива истина у очима.

Јасеновац није провокација.

Провокација је ћутање.

Провокација је страх да се истина изговори на месту где би управо она морала да има најјачи глас.

Само се од Срба очекује да своје страдале држе у тишини, да своју историју склоне у подрум, а своје достојанство под тепих.

Ако је говор о Јасеновцу „провокација“, онда је проблем у онима које истина провоцира – не у истини.

А ако ми сами пристајемо на то да нам сећање буде „непримерено“, онда више не говоримо о спољном притиску, већ о унутрашњем слому своје душе.

Јер народ који у сопственој скупштини нема снаге да изложи истину о Јасеновцу, тај народ не губи само историјску битку… он губи право да се сутра пита зашто га други не поштују.

Срећом да је Скупштина Србије за то смогла снаге, баш у правом моменту.

Документи постоје, архиви су отворени, сведочанства су непобитна, али истина о геноциду над Србима у НДХ и даље се систематски потискује, релативизује и негира.

Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској (1941–1945) није ствар мишљења, идеолошког опредељења или „супротстављених наратива“. Он представља историјску чињеницу утемељену у обимној и разноврсној архивској грађи, укључујући документа сила Осовине, извештаје савезничких мисија, сведочанства црквених и хуманитарних институција, као и акте самих усташких органа власти.

Један од најзначајнијих, а у српској и светској јавности недовољно коришћених извора, налази се у Војном архиву Италије у Риму:

*Archivio dell’Ufficio Storico dello Stato Maggiore dell’Esercito, Roma,

Fondo N 1 „Balcani“, busta 902, fasc. „Relazioni su violenze Ustascia 1941“,

doc. 4713/Oper.*1

Ови документи садрже детаљне извештаје италијанских официра са подручја Лике, Баније, Кордуна, Херцеговине и Далмације током 1941. године. У њима се недвосмислено описују масовна убиства српских цивила, уништавање читавих села, покољи жена, деце и стараца, као и насилна покатоличавања спровођена уз подршку усташке државе.

Посебна вредност ових извештаја лежи у чињеници да Италија није била противник НДХ, већ њен савезник и покровитељ у делу окупиране територије. Због тога се ови извори не могу одбацити као „српска пропаганда“ или „комунистичка конструкција“.

Зашто се онда геноцид негира?

Упркос постојању бројних извора, последњих деценија сведоци смо све агресивнијег покушаја негације и релативизације геноцида над Србима у НДХ чак и од дела наших историчара.

Разлози за то нису научни, већ политички и идеолошки… и плаћени  пројекти.

1. Рехабилитација НДХ као „државотворног пројекта“

Признање геноцида значи и признање да је НДХ била системски злочиначка творевина, заснована на расним законима и политици физичког истребљења Срба, Јевреја и Рома. Та чињеница је неспојива са настојањима да се НДХ прикаже као легитиман израз хрватске државности.

Зато се:

број српских жртава свесно умањује,

логор Јасеновац представља као „радни“ или „сабирни“,

геноцидна политика своди на „појединачне злочине“ и „хаос рата“.

Овде није реч о научном ревизионизму, већ о отвореном историјском фалсификату.

2. Геополитички наративи након 1990. године

Након распада Југославије, у западним политичким и медијским круговима успостављен је поједностављен наратив у коме су Срби искључиво представљени као историјски агресори. Истина о геноциду над Србима у Другом светском рату не уклапа се у такав оквир, јер нарушава јасну поделу на „кривце“ и „жртве“.

Због тога се страдање Срба из периода НДХ:

маргинализује,

умањује,

релативизује,

или у потпуности прећуткује.

3. Српска институционална немарност

Можда најтежи аспект овог проблема јесте чињеница да Срби деценијама нису систематски штитили сопствено историјско памћење. Немамо Маузолеј, до скоро нисмо имали ни једну улицу Јасеновачких жртава… немамо ни један споменик тим жртвама., зар то није јадно?

Док су други улагали у архиве, музеје, маузолеје, споменике, улице, истраживачке институте, превођење докумената и међународно лобирање, српске жртве су углавном бранили појединци… историчари, публицисти и потомци страдалих.

Имамо институцију Музеј жртава геноцида… уместо Музеј Српских жртава геноцида…. питам се коме смета то ,,Српски“?

Документи су постојали, али су остајали у архивским кутијама.

Истина је била доступна, али није била брањена.

Геноцид над Србима у НДХ потврђују бројни независни извори:

италијански војни извештаји,

немачка документа Вермахта и СС-а,

извештаји католичких клирика упућени Ватикану,

подаци Међународног Црвеног крста.

У таквим околностима негирање не може бити последица незнања. Оно представља свесну политичку и идеолошку одлуку.

Закључак

Геноцид над Србима у НДХ није спорна историјска тема. Спорно је једино колико смо ми сами били спремни да га документујемо, преведемо, објавимо и бранимо.

Архиви у Риму, Берлину и Бечу не могу се избрисати, али могу остати неискоришћени… што је понекад подједнако погубно.

Јер народ који не чува и не брани истину о својим жртвама, пре или касније остаје и без истине и без памћења.

Ако су ови документи постојали, што јесу, онда питање више није да ли се нешто десило, већ зашто је наш народ дозволио да се прошлост систематски заборавља, потискује или релативизује у најширем јавном дискурсу.

Немар према сопственој историји није само немоћа…  то је друга, трајнија рана на жртвама које су преживеле, и оним који више нису са нама.

Део извора за истраживање:

*Archivio dell’Ufficio Storico dello Stato Maggiore dell’Esercito, Roma, Fondo N 1 „Balcani“, busta 902, fasc. „Relazioni su violenze Ustascia 1941“, doc. 4713/Oper.

*Исто, извештаји италијанских дивизија „Сасари“, „Месина“ и „Бергамо“, 1941.

*Bundesarchiv, Berlin, R 58 и RH 26, извештаји Вермахта о стању у НДХ.

*Archivio Apostolico Vaticano, Segreteria di Stato, извештаји бискупа о стању у Хрватској 1941–1942.

*Archives du Comité international de la Croix-Rouge, Genève, rapports sur les camps en NDH.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја