Бојанић: ,,Где је граница понижења? Србија и претње које стижу из Хрватске“

На нешто што је, изгледа, дубље укорењено него што смо спремни да признамо: на једну упорну, скоро историјску потребу да Србија буде понижена, опомињана и уцењивана, унижена, условљавана… и на крају, вероватно ,,геноцидна“ држава.

Али, то не треба да нас чуди, већ охрабри… Хрвати имају свој јасан национални циљ, ту само можемо да учимо.

Иронија је страшна. Земља која је у 20. веку, у оквиру НДХ, спровела геноцид над Србима… а што је историјска чињеница, не политички слоган, данас уцењује Србију европским путем. Преко милион убијених, протераних, покатоличених или на друге начине уништених Срба; на десетине логора смрти; Јасеновац, Стара Градишка, Јадовно, Пребиловци, Паг… и кости које још увек, до данас, нису ваљано пописане, достојно сахрањене, нити добиле место у савести света.

Земља која брише и са споменика мртвима ћирилицу.

Земља која умањује десетоструко број жртава у Јасеновцу а ту им здушно помаже и део српских институционалних историчара.

Имамо и омладину у Хрватској која у глас пева ,,ЈАСЕНОВАЦ И ГРАДИШКА СТАРА ТО ЈЕ КУЋА МАКСОВИХ МЕСАРА“ и ,,ЗА ДОМ СПРЕМНИ“… на концерту где се окупило пола милиона хрватске омладине… која је добро усмерена и васпитавана ка хрватском родољубљу, што не треба да нас чуди… то је њихов пут.

А ми? Ми, који носимо сећање на тај страшан злочин у темељима свог историјског постојања… ми и даље немамо снаге да у Скупштини изгласамо Резолуцију (Декларацију) о геноциду над Србима у НДХ од стране Хрвата-Усташа.

Немамо храбрости да барем пред сопственим очима и у сопственом парламенту кажемо оно што је истина. Историјска. Неидеолошка. Неупитна. Утабана костима нашег народа.

Зато је болно слушати претње о „конкретном ударцу“. Не зато што нас може болети политички, него зато што показује да неке мржње никад нису престале. Само су промениле форме. Данас се не користе нож, маљ и жица, већ европски услови, поглавља и дипломатске уцене. Али суштина… осећај да Србија мора бити под притиском… је тај страх.

А Европска унија? Где је она у свему овоме? Та велика породица народа која се заклиње у помирење, толеранцију, демократију… све то немо посматра, јер „свака држава има право да поставља услове“.

Док год ти услови иду у једном смеру. Док год ударају по једном народу… да ли нам је место у таквој Унији? У друштву у којем историјски ,,џелати“ добијају дипломатске награде, а жртве опомене?

Да ли је то простор у којем смемо да изгубимо оно највредније: душу, корен, идентитет?

Ако је цена уласка у ЕУ да се одрекнемо истине, да заборавимо своје жртве, да се свакодневно извињавамо онима који нас и данас условљавају… онда нам таква Унија не треба.

Боље је остати свој него постати туђ. Боље је чувати образ, него добити привремене бенефите. Боље је бити сиромашнији, али усправан… него богат, али на коленима.

Ми не тражимо ништа осим права да се сећамо. Права да именујемо своје страдалнике. Право да чувамо своју историју а не ону која нам се намеће кроз разне пројекте и савете. Права на истину. А ако је то „ударaц“ Европи… онда проблем није у нама.

Проблем је у њима.

А наше је да будемо достојни својих предака. Да коначно проговоримо у институцијама. Да донесемо резолуцију. Да имамо кичму. Да знамо да је народ без памћења народ без будућности.

И да, када нас поново буду условљавали, можемо мирно да кажемо:

„Хвала — али не по цену душе.“

Све се то вероватно ради да се тај злолин над Србима у НФХ ревитализује и умањи… и да не помислимо да то питање покрећемо или задржимо у овом облику да је у Јасеновцу Страдало 700000 људи а Срба у НДХ преко 800000.

Изгледа да све то мора да се сведе на испод 100000.

Али, све од нас зависи.

И зато је најтужније што Србија, и струка ћути, на овакве поруке не узвраћа јасним, снажним и недвосмисленим протестним нотама. Наша тишина делује као прихватање. А прихватање неправде је увек позив на нову неправду.

Зато је време да Србија престане да ћути. Да дипломатски, институционално и историјски постави црвену линију. Не због инаћења него због достојанства.

Али и због правде према онима који су страдали.

Како даље?

Тако што ћемо коначно престати да се плашимо истине и да истином не повредимо ,,брата“ џелата.

Тако што ћемо подићи свој глас.

Тако што ћемо знати да мир није поклоњена тишина, већ заслужено поштовање.

Само народ који стоји усправно… може да иде напред.

Зато је време да као народ и као држава учинимо оно што је морална обавеза свих цивилизованих народа:

да изградимо Меморијални центар посвећен свим жртвама страдалим у НДХ.

Без тог места сабрања, без тог храма сећања, ми не можемо да оздравимо као заједница. То није само зид и камен… то је наше огледало, наш дуг, наш завештај будућим генерацијама.

И није довољно једно место.

Потребан нам је велики, грандиозни споменик у сваком већем граду Србије и Републике Српске — да нас подсећа, да нас опомиње, да нас сабира.

Да свако дете, сваки пролазник, сваки гост ове земље зна: овде је страдало српско име, али није поклекло и не заборавља.

То је наш пут како даље.

Са истином. Са достојанством. Са сећањем које лечи.

То није питање политике.

То је питање душе.

Питање идентитета.

Питање опстанка.

И ако то изградимо… бићемо достојни својих предака. И своје деце.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник Српске историје