Бојанић: Како су просветни радници олако прихватили семинаре који их понижавају

Памтим добро те ,,лоше“ семинаре са плитким и неупотребљивим садржајима, који су настали у доба министра Гаше Кнежевића (тачније од 2001) и после њега, али и данас настављају у доста мањој мери да се развлаче по школама, наравно било је и има и добрих семинара… али су у мањини. Све под плаштом  „стручног усавршавања“, а заправо ради профита појединаца и група које су пронашле начин да се на рачун просветних радника профитирају. Уместо истинског усавршавања, имали смо семинаре  у већини случајева без суштине (не би да их набрајам), са плитким порукама и наметнуту обавезу само да се „одради семинар“,  као да се тиме стиче знање… а зарад неких ,,бодова“ који се прикупљају да не би наставник изгубио лиценцу за рад (како су нас плашили, да би били послушни).

Сећам  се добро семинара попут тих на којима се ,,мрморило“ и жирафећим ,,језиком“…  које је навела министарка у емисији ,,Тајне светог писма“, код Горана Шарића, а било их је на десетине, који су, уместо да оснаже наставнике, служили као својеврсно понижавање људи који носе образовање на својим леђима. Приче о „емпатији“ и „позитивној енергији“ биле су карикатура стварних проблема у школама.

Тако су наставници приморани да троше време (семинари се изводе и суботом и недељом) и новац, само да би сакупили бодове који се траже ради формалности и продужења лиценце.

Истинско стручно усавршавање од 2002.год постало је комедија, док су се идеали просвете претворили у пуку администрацију и штампање ,,сертификата“ са разних обука… не знам ни број колико их имам… морало се, ипак је то државна служба.

Уместо подстицаја и поштовања, просветни радници се суочавају са ниподаштавањем сопствене интелигенције и вређање трезвене свести код наставника.

Најтужнији део приче о лошим семинарима у просвети није у томе што су они постојали, већ у томе што су их просветни радници, махом, ћутке прихватили. Прво из нужде, а потом из навике. И тако су, корак по корак, пристали на понижење које је постало свакодневица.

Семинари попут који су се крили иза шарених назива и флоскула о „позитивној комуникацији“, „тимском духу“ и „емоционалној писмености“, у суштини нису доносили ништа суштинско наставницима (у већини случајева губљење времена и енергије а и уливали су нервозу). Али систем их је наметнуо као обавезу, без њих није било могуће напредовање, добијање бодова или чак потврда „стручног усавршавања“… који ништа нису значили у суштини.

Просветни радници су, уморни од папира, притисака и бирократије, и на крају прихватили су све. Уместо да кажу „доста је са глупостима“, многи су се прилагодили „да одрадимо семинар и мирна глава“. Та равнодушност је постала опасна, јер кад просветни радник престане да се буни против бесмисла, онда је угрожен сам темељ школе као духовне и интелектуалне институције.

Разлог томе лежи и у дугогодишњем понижавању наставничког позива (од 2001.год). Наставници су све мање слушани, а све више контролисани. Уместо подршке, добијали су бирократске захтеве и „нове стандарде“ који ни данас немају адекватну примену ни суштину.

У таквом окружењу, када су били актуелни од 2004 чак и кад су видели да је неки семинар глупост, нису смели,  или нису имали снаге да се супротставе. Али било је и колега који су се  радовали сваком новом семинару, као деца у вртићу.

Јасно је да скоро ниједан систем не награђује слободно мишљење, већ послушност и поданост.

Тако су многи просветари, не својом кривицом, постали део игре која их је полако одвикавала од критичког размишљања.

Семинари који су требало да пробуде креативност, у ствари су успавали професионални интегритет. И то је оно најзабрињавајуће,  не сам садржај, већ чињеница да смо као друштво пристали да се образовање сведе на празне фразе без суштине.

Време је да се проговори, хвала бившој министарки Љиљани Чолић што је прва искрено проговорила о овој теми.

И морамо јасно да кажемо да образовање није пијаца идеја и фраза, већ позив који тражи озбиљност, искреност, смисао и суштину.

Док год се наставници мире с понижавањем под изговором „тако мора“, ништа се неће променити.

А прва лекција сваког правог образовања, јесте да се мисли својом главом… и да се став и мишљење слободно изнесе, ма колико оно било болно.

Прави семинари треба да оснажују учитеље и наставнике, да их повезују са савременим методама, техникама да их мотивишу и подсећају на смисао њиховог позива и критичког мишљења. А не да их уче да „дишу дубоко“ док гледају у постер ,,жирафе“ или ,,имитирају“ животиње. Време је да се просвета ослободи оваквих фарси и да се образовању врати достојанство које заслужује.

То све морамо што пре из корена да променимо и образовање вратимо на исправан пут, да не буде касно… хвала Богу, по том питању боље је него што је било… и неповратило се више никада ,,Гашино“ време.

Погледајте целу емисију у којој је гост била Љиљана Чолић, много тога је рекла… како је било некада,

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја