Ђорђе БојанићКолумна

Бојанић: Зашто учитељи и наставници морају бити поштовани и зашто је важно образовање

Учитељ и наставник имају једну од најузвишенијих улога у друштву, они су чувари и преносиоци знања, васпитачи и водичи кроз живот. Њихов рад није само преношење лекција, чињеница и упућивања на суштину, већ и обликовање карактера, развијање вредности и подстицање младих да постану добри и учтиви људи са развијеном свешћу о родољубљу и љубави према отаџбини. И да утичу на развој младог човека, његовог карактера, вредности и способности. Учитељи и наставници су један од најважнијих стубова друштва. Ти учитељи и наставници изградили су и најбоље научнике, хирурге, лекаре, професоре, инжињере,  генерале, предузетнике, земљораднике, политичаре...

Школа је темељ сваког друштва и место где се чува култура, родољубље и идентитет једног народа. Зато образовање није само лична ствар појединца, већ општи национални интерес.

Поштовање учитеља и наставника је важно из више разлога, они чувају достојанство знања, гради културу поштовања, дете које поштује учитеља и наставника лакше ће поштовати и друге људе у животу а и своје родитеље. Наставник ствара и здраву атмосферу за учење, поштовање рађа сарадњу и поверење.

Наставник је узор, својим радом и понашањем наставници инспиришу будуће генерације. Зато наставници морају да буду пример својим ученицима и оно што траже од ученика да и они поштују, да не вређају, омаловажавају, прете, провоцирају ученике… једино тако се долази до здравог окружења у учионици уз обострана правила и границе… наравно и мора да се направи разлика између ученика и наставника, наставник мора да створи сам ауторитет, углед и поштовање… ако то не зна, промашио је професију или мора да ради на себи и на односу наставник- ученик.

Деца односно ученици прво морају да науче шта су њихове обавезе а не права, кодекс облачења и правила у школи, и то мора да поштују, у супротном морају бити адекватно и по правилнику кажњени, једино тако се долази до решења. Као што је возаче дисциплиновало Око соколово и камере на раскрсницама и путевима. Па сада има за 80 посто мање бахатости при паркирању и у вожњи на путевима и раскрсницама са семафорима… у супротном бићете сигурно добро кажњени… и тако смо се дисциплиновали (у том делу), знамо да ћемо бити уредно кажењени.

Времена се мењају, технологија напредује, а наставници и учитељи су они који морају да прате те промене, и то није лако. Свима је јасно да образовање улази у нову еру, како ствари стоје, уместо застарелог предавања, нове генерације учиће али већ и уче кроз AR, VR и AL интеракцију… то за њих занимљиво и дефинитивно отвара врата машти, радозналости али и сазнањима (која не морају увек да буду тачна).

Зато су књиге највеће благо, од оних староставних до данашњих и то ће увек бити неизбежно за коришћење, податке, тачност и као извори неких дешавања из одређеног периода.

Нажалост, то је тако, али ми смо ти који можемо то и да дозирами и да се не препустимо тим технологојама у потпуности, које дефинитивно улогу наставника своде у подређену улогу. Зато морамо што дуже одолети том притиску, али и бити у кораку са тим. То је и будућност за којом не смемо каскати… знам да је све то доста дискутабилно.

Зато је стално усавршавање од суштинског значаја, јер само наставник који и сам учи може да пренесе знање на прави начин и нађе праву меру шта је суштина те надградње код ученика а да им не буде досадно, већ занимљиво (и то је доста тешко, некада и немогуће).

Нажалост, често се недовољно улаже у подршку и усавршавање наставника, иако су они ти који носе највећу одговорност за образовање будућих генерација. Улагањем у образовање, технику и инфраструктуру улаже се у будућност наше деце… а код нас је то на врло скромном нивоу.

Зато држава и друштво које цени своје учитеље улаже у сопствену будућност.

Да закључимо, образовање је један од најјачих темеља сваког појединца и сваког народа. Захваљујући образовању, човек стиче знање, врлине али и способности да размишља, расуђује, ствара и решава проблеме. Оно отвара врата бољем животу, развија културу, чува традицију и омогућава напретку друштва. Али и развија родољубље и љубав према отаџбини, што је можда и најбитније.

Како каже једна стара мудрост: „Онај ко отвори врата школе, затвара врата тамнице.“

У нашем образовању проблем су и уџбеници које издају странци (хрвати, словенци, немци)… то мора да се мења. Али су за то криви и настаници који те уџбенике бирају.

Образовање није роба која се може увозити без размишљања, оно мора бити дубоко укорењено у традицију, историју и културу народа коме припада, да одише родољубљем. Зато је неопходно да издавачи буду само из Србије (а има их) са садржајем који је проверен, научно утемељен и прилагођен нашој деци… поготову јединствен уџбеник из историје, српског језика, географије, и то да их ради група аутора која би прошла озбиљну рецензију и јавну расправу па изгласавање на скупштини.

Само тако ћемо имати генерације које ће знати ко су, одакле потичу и куда треба да иду.

ДЕЧИЈА ПРАВА… ДА ЛИ БИ ДАНАС ПРОФЕСОР КОСТА ВУЈИЋ ИЗГУБИО ЛИЦЕНЦУ И ДОБИО ОТКАЗ?

Како је данас а како је било некада…

Деца су наше највеће благо, зато их требамо стално надгледати. Свесни родитељи никада не смеју своју децу препустити самима себи, ни другима. Дискретна родитељска контрола, уз много љубави, топлине, нежности, пажње, бриге и што је могуће више искрено пријатељског разговора, неопходно је у свакој пори детињег развоја и одрастања.

Боље је мало контроле, него много бриге!

Обично се наши родитељски захтеви према деци и према себи самима разликују, а често треба почети од себе.

Сећате ли се како је некада изгледала настава, какав је био однос ученика и родитеља према професорима? Да ли су вам ваши родитељи, деде и бабе причали како је у њихово време школски систем изгледало? Ако не знате,  распитајте се, подсетите се, питајте старије, они ће вам најбоље рећи.

Да скратимо, професори су били поштовани, цењени и вољени, а родитељи деце нису ратовали и за сваку ситницу грдили професоре и писали тужбе против њих за сваку ситницу, него су били на истом врло озбиљном задатку, заједно су радили и трудили се да њихова деца буду  поштени, добри, честити и образовани људи. У то време скоро никада нисте могли чути да родитељ нешто лоше прича испред свог детета о његовом учитељу, наставнику и професору, на тај начин наши стари нису васпитавали своју децу.

Данас се професору мери свака изговорена реч, или, таман посла нека блага увреда. Професори се пред децом омаловажавају, довољно је да ученик пренесе родитељу оно што њему одговара, и да настане расправа, конзилијум, претње.

Замислите некадашњег професора Косту Вујића, и његов стил понашања са ученицима… а тим стилом је изнедрио велика српска научна имена… управо та његова последња генерација остала је упамћена по плејади ученика који су касније постали славни… Јован Цвијић, Јаша Продановић, Љубомир Стојановић, Михаило Петровић Алас, Павле Поповић, Милорад Митровић, Пера Тодоровић… који су га увек помињали и сећали се њега, а баш он са таквим, данас ,,лошим“ понашањем, био је поштован и цењен и код ученика и родитеља. Данас вероватно би био суспендован и остао без лиценце. Зато ми данас немамо Косту и сличне њему.

Свестан сам да нису били сви професори исти као Коста Вујић, и да и данас има одличних, добрих и лоших професора као што има и различитих родитеља или лоших лекара… али, то је већ друга тема.

Где кривца тражити, док нам децу ,,васпитавају“ њихова права а на обавезе заборављају (која они врло добро знају и њима манипулишу), и ја имам дете, и баш та њихова права мене као родитеља брину. Доста пута сам од родитеља и познаника чуо да му дете каже ,,ја имам своја права, пријавићу те“. То свакако није пријатно, а који родитељ не воли своје дете или о њему не брине, или наставник у школи… има сигурно, али су такви људи ретки. Деца су наше благо које морамо неговати и усмеравати их на исправне ствари и дела.

Данас је врло тешко образовати и васпитати дете, поред баханалија са телевизије (задруга, велики брат, фарма, парови… и разни други имагинаријуми). Велика опасност прети и преко ФБ, инстаграма, тик-тока, вибер група и разних друштвених мрежа, који су без цензуре… а деца су нам и по 8ч уз втелефону, на разним друштвеним мрежама и игрицана.

Чињеница је да ми родитељи врло мало контролишемо своју децу на друштвеним мрежама. Да је у време Косте Вујића постојао андроид, верујем да би мобилне контролисао свакодневно и читао поруке гласно када би то увидео као потребу… замислите данас да то ,,неки“ проф. Коста уради, добио би суспензију или би био кажњен шест месеци по 30 посто од плате, пошто је угрозио дечија права и интиму ученика. Такав професор данас би био на стубу срама.

Нека нам Бог помогне, и уразуми. И родитељ и професор имају исти задатак… да децу усмере на исправан и трезвен пут, још боље на онај Светосавски пут, на који је велика већина заборавила.

Ми смо сви ту због њих, то су наша деца, њима сутра све требамо да препустимо, али не и док их образујемо и васпитавамо. За тај трезвени пут потребна је дисциплина и ред. Али ту дисциплину ,,урушавају“ њихова права са којима они вешто манипулишу, као и поједини родитељи (наравно, нису сви родитељи исти). Деца су ипак огледало породице и родитеља. Васпитање ипак мора да буде укорењено у породици, лоша ја полазна тачка ако родитељ и то тражи од школе, која наравно има поред образовне и васпитну улогу, усмерава и надограђује, али није корен васпитања у школи, већ у породици. Велику одговорност за васпитање носе родитељи, па тек школа и целокупан систем.

Нећемо се предати, васпитаваћемо и чинићемо све што је у нашој моћи, да сутра наша деца буду добри, честити, поштени, васпитани, родољубиви и образовани људи.

Ово је време када сви морамо да се мењамо, радимо на себи и разумемо време у коме живимо, време убрзаног технолошког развоја и брзих комуникација. Зато је данас време проф. Косте Вујића и његових ученика тешко упоредити са временом у коме живимо данас. Али свакако да се у том времену више ценио професор, вероватно зато што их је било у доста мањем броју (школованих људи).

А у систему, биће увек рупа… било их је и биће. А те кратере праве од кад постоји систем људи који су залутали и постављени на битним местима, без заслуга (сем страначких) и својих дела из струке… и ту лече своје личне фрустрације. Узмите ваше окружење и људе на битним полажајима… и сагледајте претходна њихова лична дела и достигнућа у струци, све ће вам бити јасно, е то морамо да мењамо.

У образовном систему дневна политика, странчарење и пленумашење не сме да има никакву улогу… у том случају све постаје лакрдија… која иде само на штету наше деце.

СВИМ УЧЕНИЦИМА И ЊИХОВИМ РОДИТЕЉИМА ЖЕЛИМ СРЕЋАН ПОЧЕТАК НОВЕ ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ!

Приредио, Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

Back to top button