ПИСМО ИЗ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ: Браћо Црногорци, да ли је Нечастиви у вас ушао?
Само да знате браћо, овамо у нашим крајевима прати се ваша суморна национална стварност, помрачење ума ваших властодржаца што се рефлектује на пројектовање слике вашег опстанка у српској Спарти. Гледамо и не вјерујемо својим очима, парају уши тешке ријечи јучерашњих Срба, данашњих монтенегрина, а сутра… ко то зна.
Зар вама то да се дешава?! Јуначка је ваша груда. Пркосни су ваши кршеви. Гледали смо често на ваше изданке као на националне узоре и најбоље примјере српске части и поноса. Гледали смо, гледамо и гледаћемо ако Бог да. Будила су браћа потекла у вашој земљи пркос и дух слободе широм простора које насељавају наши измучени, али часни сународници. Често је та честица поноса који недостаје стизала из Зете и уздизала поштену српску душу.
Мучна су вас времена задесила, заблудјела браћа су вам многима домове растурила, располутила огњиште и душу. Гледају вас неким туђим очима, говоре баш као да је нечастиви у њих ушао. Казују вам да идете гдје вам је боље, а боље него кући никоме бити не може. Гдје ће вама бити боље него у постојбини вјековној!
Покажите браћи шта је исконско српство, шта је светосавље, подсјетите их заправо. То је њихово колико и ваше, колико и свих нас. Не помажите им у прављењу јаза и још већег раздора, пригрлите их и помозите. Ово разумите као апел “прекодринске” браће који знају шта је невоља, који нажалост знају чему нетрпељивост и неразумијевање међу људима води.
Потпуно је небитно да ли су земље које насељавају Срби у јединству чије су ивице некакве формалне границе. Битно је да се баријере у братским главама избришу. Не треба никоме да смета независна држава Црна Гора ако ће се у њој његовати њена истинска славна историја и поштовати властита традиција. Приближите браћи дјела великог Његоша и Марка Миљанова, шта ће им бољи путоказ у ком правцу да иду.
Мука се надвила над свако парче неба гдје су се Срби масовније сабрали, неки ђаволи нас вазда вребају. Ипак, није вријеме за самосажаљење. Није вријеме ни за предају. Вријеме је за братску љубав, за повезивање, за руку у невољи. И овај текст је написан у истинској жељи и нади да се томе барем мало допринесе. Ово је један вапај, један позив вама да останете то што јесте, а њима да се не упињу да постану што не могу бити. Они шта год им неко рекао да јесу заправо су ви, ви сте исто тако они, а сви заједно смо ми. Саберимо се, да нам све не одузму.
Стојан Крунић
Бијељина
Преузето СЕДМИЦА
