Ђорђе БојанићКолумна

Зорица Пелеш и Радмила Тонковић: Одлазак легендарног лекара-чаробњака

За сајт Српска историја говоре Зорица Пелеш и Радмила Тонковић: ИСКРЕНО И ИЗ ДУШЕ, О ПУТУ БЕЗ ПОВРАТКА РАТНOГ ХЕРОЈА У БЕЛОМ МАНТИЛУ, КОЈИ ЈЕ СПАСАВАО И У ЖИВОТ ВРАЋАО ХРАБРЕ СРПСКЕ РАТНИКЕ КРАЈИНЕ И САРАЈЕВА!

публициста Зорица Пелеш

У предвечерје једног од највећих хришћанских празника – ВАСКРСА скоро нечујно, без великог шума, остављајући тек скромни запис о себи и своју танану жељу да га на путу до звезда испрате чаробни звуци „МАРША НА ДРИНУ“, настанила се у небеско плаветнило једна од најблиставијих звезда  српске хирургије.

Звезда која ће остати упамћена не само по свом умилном лику и  прекрасном имену , које означава и милост и драгост, већ и по  свом ЈУНАЧНОМ срцу и најраскошнијем умећу својих чаробних руку.

Отишао је достојанствено , мушки, без страха, човек, који је цео свој живот посветио видању рана унесрећенима, изгубљенима у сопственом болу, враћајући их не само у живот, већ им враћајући и  делове тела за које су многи од рањених и осакаћених веровали да више никада неће припадати њима.
Тај чаробњак надчовечанским напорима знао је да масира људско срце, које је у његовим чаробним рукама поново заиграло у сред ратних ужаса свој најлепши плес – плес који се звао ПОНОВО РОЂЕН.
Др  Миодраг Лазић – Лаза је „добро разумео свога Господа, да онај ко хоће Њему да угоди мора попут Њега бити слуга свима“.И др Лаза је заиста био слуга свима, непрекидно и дан и ноћ, борећи се за свачији нови осмех , за свачију сузу радосницу.Тужно је што се пре времена настанио у град Вечности и што многи до његовог одласка у тај вечити град нису ни знали за њега. А они који су познавали његово неустрашиво срце и  његове чаробне руке, као да нису ни били свесни његовог раскошног хируршког и људског умећа. А, ако су били свесни зашто су ћутали, зашто се нису јавно поносили том ЉУДИНОМ?
Србија је, на жалост, одувек била препуна ћутача. Зашто, питам се? Ко нас је то научио тој подмуклој вештини ћутања, када су овакви горостаси били у питању?
Док су се неке државе дичиле својим врсним хирурзима, попут Америке, која је имала чувеног др Мајкла Дебејкија, ми смо ћутали.Сви памтимо кардиохирурга из Јужноафричке Уније др Кристијана Бернарда, који  је 1967.године  први пресадио људске срце.
Али мало нас је знало за чаробне руке др Лазе, које је он, у паклу крвавог рата у БиХ,  завукао у грудни кош свога пријатеља и масирао му срце док га није вратио у живот.
Увек  је нешто туђе било предмет нашег дивљења. А својих јунака као да смо се увек стидели или смо их намерно зидали у зид заборава.
Сетих се сада још једног сјајног нишког хирурга, чији ратни дневник  је Божијим провиђењем спашен од пламених језика. Био је то чувени др Михаило Мика Петровића,  бригадни санитетски генерал, први српски хирург, оснивач хируршког одељења Војне болнице у Нишу, шеф хируршког одељења Прве пољске болнице у Драгоманцима иза прве линије Солунског фронта,научник, писац и професор универзитета.
Захваљујући др Брани Димитријевићу, покојном професору Стоматолошког факултета у Београду, максилофацијалном хирургу, ратни дневник др Петровића угледао је светлост дана. Др Брана је дуго читао и тумачио ратне белешке др Петровића и потом их уобличио у сјајну књигу, коју је насловио „У контејнеру“.
Била ми је велика част и задовољство да говорим о овој сјајној књизи на њеној промоцији у Београду, као члан Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, чији је пок.др Брана био председник.
Попут др Лазе и др Петровић је због ратних дешавања био годинама одсутан од куће.Супруга др Петровића Босиљка – Боса је током наших ослободилачких ратова  била  са њиховим ћеркицама у Нишу, а он СЕДАМ година није долазио кући. Ишао је буквално из рата у рат: Први балкански рат, Други балкански рат и Први светски рат.
И поред свих недаћа био је као и др Лаза страсни заљубљеник у медицину и хирургију, којој је завештао своје срце. Срце др  Петровића уграђено је у зид хируршке сале Главне војне болнице у Београду, у Пастеровој улици, познатој као стара Војномедицинској академији. На урни, у коју је смештено његово велико српско срце писало је:
„Др Петровић предао је душу Богу, тело српској земљи, а срце српској медицини.“ 
За мене, као истраживача, а посебно као Српкињу, нема веће радости него када откривам по архивима и библиотекама дивне заборављене велике људе, који су некада ходили маленом Србијом.
И велика ми је радост да своја сазнања делим са својим пријатељима истраживачима и писцима проф. Радмилом Тонковић и проф.Ђорђем Бојанићем, који такође годинама  неуморно истражују богату српску прошлост.
Захваљујући проф.Тонковић наша јавност сазнала је за првог нашег пилота Тадију Сондермајера, који је  неустрашиво бранио небо Србије у Првом светском рату, а  који је до изласка њене књиге о њему био потпуно непознат нашој јавности. Занимљиво је да је супруга пилота Тадије Сондермајера била млађа ћерка др Петровића Милица, а његов отац др Роман Сондермајер, санитески пуковник, био је такође врстан хирург за кога сам сазнала пре много година на једном предавању у Српском лекарском друштву у Београду.
Зорица Пелеш, Ђорђе Бојанић, Радмила Тонковић

А захваљујући неуморном Ђорђу Бојанићу сазнала сам и за дивног др Миодрага Лазића из текста, који је Ђорђе објавио на свом сјајном сајту „Српска историја.“

Палећи ову мисаону воштаницу, желим да се сећање на величанственог др Лазу никада не узида у зид заборава и да његова звезда вечно блиста на раскошном небу српске хирургије.
НЕКА МУ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА ЗА СВУ ЉУБАВ И ЗА СВЕ РАДОСТИ КОЈИМА ЈЕ ИСПУЊАВАО СРЦА СВОЈИХ ПАЦИЈЕНАТА!
Пише, Зорица Пелеш, публициста, научни радник и биограф проте Стевана Димитријевића.

 

ДАНАС ЈЕ ДАН ЖАЛОСТИ У СРПСКОМ САРАЈЕВУ!

проф. Радмила Тонковић

Физички нас је напустио дивни син српског народа др Миодраг Лазић, човек доследан и достојан Хипокритове заклетве, див и горостас и потомак јунака из свете земље Немањића – са јуначке планине Озрен, касније војног пилота Лазића.

Син елитног пилота, Миодраг Лазић је рођен у Земуну 31.маја 1955. године, где је и завршио основну школу, а затим је отац официр премештен у Ниш. У том граду Лазић завршава гимназију, а затим у Београду студије медицине. Као студент, активно се бави спортом – одбојком и фудбалом.

Специјализацију из хирургије завршава на ВМА у Београду, у својој тридесетој години, и постаје један од најмлађих наших хирурга. Потом, годину дана ради у Војној болници у Нишу, а онда прелази на нишку Хируршку клинику Клиничког центра.

Осећајући љубав према родној груди и љубав према коренима, притекао је у помоћ свом српском роду, када су почеле да крваре његове ране у страшном рату 90-их година прошлог века на Банији и Кордуну, а потом у Босни и Херцеговини, јер су га „болеле све ране његовог рода“, како је певао његов земљак чувени Алекса Шантић: „ Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца…». И патила је Лазићева душа, због чега 1991. године одлази да као хирург помогне Српском роду на Банију и Кордуну, где остаје целу годину дана, а после тога четири године лечи и оперише борце и становнике на Сарајевском ратишту.

У Српско Сарајево сам данас позвала телефоном моју колегиницу професора српског језика Гордану Елез, која ми је одмах са сузама рекла:»Познавала сам лично доктора Лазу и не могу да верујем да га је од нас отргао тај подмукли вирус…он је био заклетва нашег града, спас наше Српске државе, хиљаде људи је спасао и никада није био ни уморан, ни сетан, увек весео и спреман да помогне. Оперисао је рањенике на ливади, Јеремићу је руком ушао у груди и масирао мртво срце и оживео га, све је могао и чинио…он је био чаробњак и не могу и нећу да верујем да га више нема…» – заплакала је и даље није могла да говори…

Цела Република Српска  тугује и плаче – његови вољени Крајишници, Срби Сарајлије, са којима је напустио овај град у страшној колони живих и мртвих, јер су сарајевски Срби понели са собом своје мртве ка Палама, Романији, Вишеграду, ка вољеној Србији…Ти храбри Срби су знали, да се никада неће вратити у свој херојски брањен град (отет у миру од светских србомрзаца)и  одувек су знали, да их у свему може да спасе једино СРБИЈА, из чијег херојског и царског града Ниша је дошао и њихов спаситељ др Миодраг Лазић и удахњивао им живот пуне четири године, дубоко преживљавајући с њима ратне страхоте. Обавио је преко 3.500 тешких операција и хиљаде других хируршких интервенција у ратној приручној болници «Жица-Блажуј» на Илиџи, где је Међународни црвени крст задивљујуће констатовао «само» 5% смртност у паклу званом Сарајевско ратиште. И све је издржао др Лазић и вратио се у свој вољени Ниш на место директора Клиничког центра, али је од 1996. године могао да усни и спава само један сат, након чега се редовно будио, па опет спавао један сат…што је понео као последицу ратног сарајевског пакла, страшнијег од Дантеовог са девет кругова.

А онда…налете невидљиви непријатељ и однесе на вечни починак непобедивог доктора Лазу у вечност и легенду…И широм Републике Српске и Републике Србије ори се МАРШ НА ДРИНУ, по Лазиној последњој жељи, оплакују га обе Отаџбине као што се плакало за свим великим српским војсковођама.

А ја, ганута и потресена до срца, до мозга, питам – ЗАШТО о свим нашим најумнијим и најхрабријим и највеличанственијим људима-људинама сазнајемо тек када нас заувек напусте…Овај човек је био НАДчовек и бранио је своју Србију у наметнутом грађанском рату у Босни и Херцеговини, када су многи мислили да је то далеко од њих…када су бомбе падале само на Србе у Републици Српској, па онда од истих НАТО-непријатеља бомбе само на Србе у Србији…Знам, да је херојски Ниш добио још једног у низу својих славних јунака и да ће овог хуманисту и лекара прогласити за хероја и његово јуначко људско дело уврстити и у уџбенике историје, као и његов РАТНИ ДНЕВНИК, јер српска деца морају да памте своје најбоље сународнике – хероје. Орден «Светог Саве» је српски патријарх Павле уручио човеку и хуманисти, јер се он кретао и живео путевима СВЕТОСАВЉА!

Хвала Вам докторе Лазићу за људскост, за храброст, за величину и херојско дело у спасавању рода српског!

Клањам се пред Вашим ликом – ликом ХЕРОЈА и у рату и у миру!

Амин!

Пише, проф. Радмила Тонковић, прва жена – ваздухопловни новинар и прва жена-ваздухопловни уредник на Балкану у часописима – “Аеромагазин”, “Наша крила” и “Мома-Гласник”, а као списатељ, новинар, публициста и преводилац пише и објављује у многим часописима у земљи и иностранству и члан је “Удружења новинара Србије” и  “Међународног Удружења словенских новинара” и добитник је Дипломе и Златне медаље Савеза новинара Русије.  

Приредила, Српска историја

Потпишите петицију: КЛИНИЧКИ ЦЕНТАР У НИШУ ДА ДОБИЈЕ НАЗИВ ,,ХИРУРГ МИОДРАГ ЛАЗИЋ“

ПОТПИШИ ПЕТИЦИЈУ (отвори доле линк)…

https://www.peticije.online/261556?fbclid=IwAR1KFvbqIvF8qfvH3oGhuoKnJNru3b6_KzL6p7-i-3uAzO-ae5ptELAEzUk

Back to top button