Срби Хрватске

Забoрављени концентрациони логор

Просвећена Европа се, баш као мачка на миша баца на још једног «српског екстремисту» и одвлачи га у Хаг, али из неких разлога с лакоћом опрашта геноцид над Србима…

Текст из децембра 2017.

Већина наших грађана (у сваком случају –људи старијег поколења) свакако зна нешто о логорма смрти Освјенћим, Треблинка, али је мало ко чуо за тако велику «фабрику смрти» какав је Јасеновац. Међутим, према немачким изворима, у том усташком концентрационом логору, који се налазио на територији садашње Хрватске, страдало је  700 хиљада Срба, а по подацима српских историчара, број жртава достиже  милион. А сасвим ретки  појединци знају за Јадовно – први усташки логор смрти. Овог лета, у исто време док је  Хрватска празновала дан независности (у ствари  дан свог крваво – насилног изласка из састава Југославије), у Јадовну, у близини злокобне Шаранове јаме, која је прогутала десетине хиљада жртава усташког геноцида, други пут у историји одржана је комеморативна свечаност, уз учешће делегација из многих земаља – обележена је 70-годишњница оснивања логора. На ту свечаност је био позван и наш саровски историчар-балканиста, писац  Игор Макаров.

Због чега је Јадовно тако мало познато? Објашњење је просто. Пошто је у јесен 1944. године ослободила  Београд, Црвена Армија  свој следећи удар није усмерила  на запад, већ  на север, на Мађарску. Услед тога, сателит нацистичке Немачке – такозвана  «Независна Држава Хрватска» (НДХ) није била ликвидирана од стране совјетске војске, него од стране савезника, који  уопште нису желели да се открије истина о злоделима усташа, јер су њихови лидери одгојени на Западу и то напорима самог Запада. Зато су  многе значајне усташе или нашли уточиште на Западу, или уз помоћ западних обавештајних служби побегли у Латинску Америку и Аустралију. Због тога концентрациони логор Јасеновац – за разлику од Освејнћима, Бухенвалда, Мајданека – није постао сопственост јавности . А Јадовно је било сасвим избрисано из историје. Хрватска, будући «сакривена» унутар  нове Југславије, није сносила никакву одговорност за геноцид, а жртве су приписане Немцима.

Концентрациони логор  Јадовно се налазио у дубини Велебитских планина на надморској висни од 1.250 метара, 22 километра северо – западно од градића Госпић. Постојао је свега три месеца (у августу 1941. године су га затворили Италијани), али за то време, по оценама историчара, овде је мученичку смрт нашло више од  40 хиљада мирних грађана (од чега 38 хиљада Срба). Неки истраживачи, на пример, београдски публициста Александар Павић, убеђени су да је у Јадовну погубљено више од  сто хиљада људи. Постоје сведочења – како Срба, тако и Хрвата – о томе да су усташе, напунивши их људским телима, да би замели трагове, јаме бетонирали, затрпавали земљом и лишћем.

Јадовно је отворено 11. априла 1941. године, већ други дан по  проглашењу поменуте НДХ  са усташким «поглавником» Антом Павелићем на челу. На  улазу у логор био је постављен портрет тиранина с натписом: «За Дом спремни!»

У састав комплекса Јадовно, уз истоимени логор и 33 бездане јаме на Велебиту, улазили су у претоварни пункт на железничкој станици у Госпићу (камо су несрећнике допремали  у тертетним вагонима с натписом «Покварено воће»), градски затвор (кодирани назив «Герихт») и неколико других логора, а међу њима и логори Слана и Метајна на јадранском острву Паг. Крајем августа 1941. године Лика (како се зове та област у залеђу) прешла је у италијанску зону окупације. Ужаснувши се несхватљивим зверствима усташа, италијански фашисти – и сами навикнути да убијају непокорне народе – пожурили су да затворе логор. Успут, међу учесницима свечане комеморације, био је и некадашњи италијански поручик Аимоне Финестра, каснији дугогодишњи члан Горњег дома италијанског Парламента и градоначелник града Латине. Он је служио баш у тој окупационој јединици која је затворила логор.

Говорећи на церемонији туге, председник  Србије Б. Тадић, открио је елеметарно незнање историје, назвавши први  дечији логор у историји Другог светског рата Метајну  Матајном, док је логор Топовске шупе, у коме је стрељана већина српских Јевреја, помешао  са  некаквим Топовскими шумама. Истовремено  се трудио да стави знак једнакости између Јадовна и онога што се 1995. године догодило у муслиманској Сребреници, која је одавно постала главни адут Запада у антисрпској хистерији (у стилу: ви сте имали нацисте, али ни ми нисмо ништа бољи). Још поразније је било то што је, одговарајући на питања хрватских новинара по завершетку церемоније, Б. Тадић изјавио да хрватска војна операција «Олуја» с почетка августа исте те 1995. године нема никаве везе са геноцидом над Србима. И то пошто је «Олуја» довела до највећег егзодуса избеглица после Другог светског рата – из Републике Српске Крајине коју су ликвидирали агресори побегло је тада око 300 хиљада Срба, а неколико хиљада их је погинуло у бомбардовањима. Сада је та земља практично очишћена од Срба, иако не мање од 40 процената савремене Хрватске припада Војној Крајини, то јест, то је историјска српска  земља. Србе су истерали са родне земље, и она се, запуштена, претворила у пустињу.

Сведочим као очевидац – огроман део Хрватске сада просто лежи у рушевинама. Туристе  обмањују сјајем Дубровника и других приморских градова, али треба отпутовати само  40-ак километара у унутрашњост и ту почиње зона бескрајне социјалне катастрофе. Горе је  него у забитима наше Нижегородске области.

За време церемоније чуо сам приче о томе да је дан уочи комеморативног догађаја полиција прочешљавала околну шуму да би је очистила од таблица с натписом «Србе у јаму!». Али, разуме се, нико се није потрудио да уклони сличне позиве са форума усташког сајта «Слободна Лика». Уз то, истовремено са комемотративном свечаношћу у Јадовну, овде се одвијала изложба паса, која је, судећи по локалним новинама, на житеље Госпића произвела далеко јачи утисак.

Србима на част, они су ипак  на комеморацији рекли своје. Хладни туш за званичне хрватске представнике био је говор Душана Басташића, председника Удружења «Јадовно – 1941.» из Бања Луке (Република Српска):

– Не улазећи у то да ли је Република Хрватска правна наследница НДХ, непорециво је да се на њеној територији налазе места масовних убистава, да су жртве тих злочина неексхумиране, неидентификоване и несахрањене  и да је сасвим безначајан број злочинаца именован и изведен на суд, – одлучно је рекао он. – Запрепашћује то што се игноришу захтеви српских и јеврејских организација да се успостави законом утврђен однос према местима и жртвама ратних злочина. Шта више, места масовних злочина, која су већ убележена у регистру споменика, годинама се вешто скривају у нади да ће време избрисати трагове ратних злочина усташа.

Обраћајући се хрватском руководству (у личности министра културе Јасена Месића и Весне Пусић, специјалне изасланице председника Иве Јосиповића), Д. Басташић је отворено питао: «Ако су, као што ви кажете, деведесете за вас биле наставак праведне антифашистичке борбе из времена Другог светског рата, како онда протумачити очигледну чињеницу да су хрватске снаге уништиле све споменике тој истој антифашистичкој борби, постављене до 1991. године?»

Треба овде рећи, и споменик жртвама Јадовна, који је постојао недалеко од Шаранове јаме – једне од великих крашких јама, у коју су бацали заточенике, почетком 90-их  је био уништен од стране нових поколења усташа и поново је откривен тек у току комеморације.

Шаранова јама, поред чијег ждрела стојимо, – једна је од 33 бездане гробнице у које су бацали Србе, Јевреје, Роме, а исто тако и антифашисте свих нација, – рекао ми је касније Душан Басташић. – Од те 33 јаме само су три делимично испитане од стране спелеолога. Установљено је да је Шаранова јама дубока око  42,5 метара, али одатле почиње слој људских  костију. Никаквих ексхумација до сада није било,  јер су то на све начине ометале хрватске власти, које су још донедавно изражавале своју верност усташкој идеологији.

Технологија масовних убистава била је ужасавајућа. Дугу колону заточеника, спојену дугом бодљикавом  жицом, усташе  су доводиле до ивице провалије. Оне, који су били на челу колоне, џелати су по свом обичају убијали секирама – «србосецима» или маљевима и затим гурали у бездан. Четири – пет падајућих тела, повлачила су за собом цео ланац – до стотину живих људи. Нису била поштеђена ни новорођенчад  на грудима мајки – најмлађој жртви Јадовна било је  само шест месеци.

Шаранова јама – то је само мали део Јадовна. Управа концентрационог логора је била удаљена од ње око четири километра, дубоко  у шуми. Прошле године Душан  се обратио властима града Госпића с молбом  да му покажу то место. Одговорили су му да ту нема пута и да је, уосталом, опасно наћи се у планини. Заједно са историчаром Ђуром Затезалом,  Басташић је ипак нашао то место. Тамо се још виде гробне хумке  хиљаду и по жртава, које су у журби стрељане из пиштоља пред затварање логора. После рата на том месту је био постављен споменик, али  је он сада срушен. Само плавичасти таласи дивљег шафрана тугују за невиним побијеним.

Саров – Јадовно (Хрватска) – Саров

Извор: САРОВ

Објашњењe
Усташе
 (хрв. Ustaše – «oни који су устали», «устаници») – хрватски фашистички покрет. За разлику од других хрватских опозиционих покрета, усташе су за постизање својих циљева користили првенствено насилне методе, укључујући и тероризам.

Следећи примеру нацистичке Немачке, усташки режим је издао расне законе по узору и угледу на Нирнбершке законе, усмерене против Јевреја и Рома. Осим њих, за непријатеље хрватског народа били су проглашени и сви Срби. Срби, Јевреји, Роми и хрватски антифашисти затварани су у концентрационе логоре и логоре уништења Самим тим што је испољавао екстремни национализам, примењивао у пракси нацистичку расну теорију, починио злочин против човечности и геноцид, усташки режим је био хрватска варијанта немачког нацизма.

(Превела: Нада Љубић)

Преузето ЈАДОВНО

Back to top button
Close
Close