Бојанић: Наша вишедеценијска срамота по питању српских жртава у НДХ

У Србији и даље немамо тај дан жалости и обележавања тог страшног геноцида Хрвата-усташа над Србима. Али, добро је што данас у Доњој Градини Дан сећања заједнички обележавају владе Србије и Републике Српске.

Али зато имамо Дан сећања (где се не спомињу СРБИ…) на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату, то јесте државни празник, односно дан сећања, који се обележава у Србији сваке године 22. априла.

Зато морамо да се угледамо на Јевреје и начин како они негују културу сећања на своје жртве, а увеек су им у фокусу прво јеврејске жртве, што тако и треба да буде, као што би код нас требало да буде фокус српске жртве.

Требамо да се угледамо и на Републику Српску и њухову културу сећања.

Жалосно је и то што ми у континуитету не облежавамо те дане сећања на наше српске жртве у нашим основним и средњим школама.

Невероватно, што су наше жртве и даље под јеврејским холокаустом.

Зато, наше српске жртве ни данас немају свој назив као што имају Јевреји (холокауст), Роми (порајмос и или Самударипен) и Јермени… као да тиме не желимо да увредимо нашег вековног ,,џелата“.

Наши уџбеници из историје морају да добију поглавље или тематску целину о страдалаштву српског народа у 20. веку… морају да се употпуне са местима српског страдања и патње… морамо се осврнути на највећа српска стратишта као што су Глина, Јадовно, Јасеновац, Шушњар, Шарговац, Кордун, Мотике, Дракулић, Стари Брод на Дрини, Корићка јама, Велебитске јаме, Пребиловци и слична места.

Ми морамо дати највећи простор српском страдалаштву (у уџбеницима 8. разреда)… као што су и Јевреји и Јермени дали простор у својим уџбеницима историје о свом страдању, њихова деца од малена уче о њиховом страдању.

Угледајмо се на њих, и бавимо се сопственим страдалаштвом и српским појединцима који су страдали у геноциду од стране хрвата-усташа. То треба наши средњошколци да истражују и да се баве српским појединцима (жртвама геноцида) као што раде Јевреји. Такви пројекти су за нас значајни и битни и ту треба да нам буде пажња и фокус.

Као и тематско поглавље у уџбеницима историје (одвојена тема) о Страдању српског народа у 20. веку.

Жалосно и тужно је што ми Срби немамо званичан назив за геноцид над Србима а немамо ни Меморијални центар за српско сабрање/ Маузолеј, за све Српске жртве… као што Јевреји имају Јад Вашем (Меморијални центар)… јеврејско ходочашће и Јермени.

Тужно је што је три пута у нашем српском парлементу (скупштини) одбијена Резолуција о осуди геноцида у НДХ.

Али, зато је ,,нама“ најбитније како да умањимо број жртава у Јасеновцу, и тако задовољимо ,,брата“ џелата… па се данас полемика води само око тога, а не о суштинским и кључним стварима, да добијемо назим за српске жртве у НДХ, меморијални центар/маузолеј, поглавље у уџбеницима историје о Српском страдалаштву у 20. веку и филмови… о томе се не води полемика, то изгледа струку много не занима а изгледа им није ни битно, да јесте било би другачије.

За све ово, нико нам није крив до ми сами, већ струка и институције које мудро ћуте… једино су гласни да се број жртава у Јасеновцу десетоструко умањи.

Зато и данас Јасеновац тужно изгледа… травњак са неким каменом у облику цвета који ништа не симболизује путнику намернику. Ту ништа не указује шта се десило на том месту. Чињеница је да то није место хрватског покајања и почињеног срама и геноцида… а није ни место српског ходочашћа и плача… да једте, што би требало да буде, било би ту све другачије и много јасније.

Комунисти су мудро одрадили тај посао, да заташкају трагове, зато партизани никад нису напали Јасеновац да би ослободили Србе и прекинули усташка/хрватска зверства над Србима. То је било окружење које је вешто избегавано и штићено.

На крају су усташе (који су се преобукли у партизанске униформе) уништиле све остатке логора и подигли споменик који ничим не подсећа на зверства која су чињена на том месту.

Велика је грешка и заблуда или злонамера да се каже да је логор Јасеновац ослобођен, не он је поносно од стране зликоваца напуштен са скоро уништеним траговима злочина и геноцида од стране Хрвата (усташа) над Србима (огромна већина), Јеврејима и Ромима.

Зашто није био приоритет ослобађања место највећег Српског стратишта, велико је питање, али и јасно зашто није дошло до ослобађања логора Јасеновац.

Ваљда да хрватски џелат доврши клање и прикрије трагове геноцида.

Ни комунистима (партизанима) Јасеновац није био приоритет, добро су знали и штитили џелата у злочиначким намерама… својим неделовањем.

И наши ,,савезници” су одиграли велику улогу након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године.

Зато данас уџбеник историје (јединствен за целу Србију) морају да пишу тимови стручних људи и искрених родољуба који се не фунансирају пројектима ван Србије или преко невладиних организација које финансирају странци. И морају да буду јединствени за целу Србију и прођу јавну и стручну расправу.

А ми данас лакрдамо (као да нам је главни циљ да сведемо жртве на Туђманових 86000) о броју жртава, где јасно пише да је у Јасеновцу страдало 700000 људи. Да ли смемо и имамо право да заборавимо на око милон страдалих Срба у НДХ?

Увек ћу на то упућивати и скретати пажњу… знам и да то не одговара апанажерима и страним издавачима… али, те индивидуе никада нису биле у мом фокусу.

Данас мали део институционални историчара оспорава и омаловажава деценијски рад академика Србољуба Живановића, академика Василија Крестића, Гидеона Грајфа, људе који су и који и данас износе праве и давно већ утврђене чињенице, праву историју то су људи који су деценијама проучавали и радили на том делу наше историје и дали све од себе да свет сазна праву истину која је била спутавана… сметају им из једног јединог разлога што не умањују српско страдалаштво и број страдалих у Јасеновцу.

Данас у основним школама велика пажња се посвећује обради јеврејских логорашица Ане Франк и Хилде Дајч (ништа спорно)… кроз предмет историја се гимназијалци више фокусирају на страдање јеврејских породица и њих обрађују,  али нема места за обраду Даре из Јасеновца и дека Ћебића и других личних примера и истраживања из страдања српских породица.

Трагично је што немамо ни један споменик у Београду који симболизује страдање Срба у Јасеновцу и НДХ, немамо ни споменик за страдалу српску децу по логорима у НДХ (хрвати/усташе су имали и логоре за децу).

Тек пре пар година добили смо улицу Јасеновачких жртава у Београду, Нишу и другим градовима.

Срећом, данас је много боље по питању културе сећања, бар се прича слободно и пише о томе, обележавају се и датуми које смо заборавили, као пример навешћу НАТО злочиначку агресију на Србију и Кошаре… па данас имамо и булеваре јунака са Кошара и Паштрика и улице Јасеновачких жртава, Дражин музеј (спомен собу), обнављају се и дижу споменици… ето, колико нам је деценија било потребно. Али још много треба да се ослободимо тих комунистичких стега и да не гледамо како да ,,брата џелата“ не увредимо.

Данас је на обележавању у Градини од званичног врха РС и Србије, много речено и то је за похвалу. Ипак, има наде да се ослободимо тих стега и будемо јасни и храбрији да изнесемо нашу патњу и страдалаштво и кажемо јасно ко је наш вековни џелат.

Ми до 2012. у Србији смо имали културу заборава на наше жртве, и то је болна чињеница.

Сваки народ који жели да опстане мора да се сећа својих жртава и мора да јача културу сећања на своје жртве, из разлога да нам се исто не понови а понављало се у више наврата. Да би опстали у овом времену ми морамо да се фокусирамо на нашу културу сећања и наше српске жртве, али морамо да поштујемо и туђе жртве.

ОВО НЕ СМЕМО ДА ЗАБОРАВИМО АЛИ И ДА ОПРОСТИМО, НА ТО НЕМАМО ПРАВО!

Приредио: Ђорђе Бојанић, уредник сајта Српска историја