ЗА САЈТ СРПСКА ИСТОРИЈА ГОВОРИ ФИНН РОНДЕБУ НОРВЕШКИ ИСТОРИЧАР
Волео бих да посетим Србију, ако добијем позив да испричам и старијим и млађим генерацијама о зверствима кроз која су њихов сународници прошли и шта је иза свега.
Крвави пут је део пута североисточно од Рогнана у Салтдалу у Нордланду који су изградили српски заробљеници. Упознајте нас са Музејом крвавог пута.
Музеј Крвавог пута основан је 1995. године (50 година након завршетка рата). Главни циљ је био да се сачувају делови локалне ратне историје везани za заробљенике из тада Југославије 1942-45 и за совјетске заробљенике који су овде били између 1943. и 1945. Ово је прича са великим међународним, националним и локалним аспектима. Музеј кроз изложбу и другу дистрибуцију настоји да упозна посетиоце о овом трагичном делу наше историје.
Кроз која су зверства прошли српски заробљеници и колики је број српских заробљеника који су погинули током Другог светског рата као у Рогану у Салтдалу у Нордланду?
463 заробљеника, већином Срба, који су 25. јула 1942. дошли у логор у Ботну у Салтдал у почетку су били у лошем стању. Неки од њих су били осуђени на смрт због борбе против немачке окупације у Југославије од пролећа 1941. Када су стигли у логор били су исцрпљени након дугог путовања у јадним условима. Логор није у потпуности завршен и, између осталог, недостајао је и одговарајући водовод и употребљиви санитарни услови. Храна је била оскудна, а болести и умирање услед неухрањености почеле су већ по доласку. Нису добили никакву опрему и велики проблем је била обућа. Током јесени 1942. године, смртност је порасла као последица злостављања и тортуре. Ако би мало закаснили у кретању на путу, могли би их тући и ударати ногама. Једно време су сви били принуђени да по завршетку радног дана носе камен са радног места до логора. Камење је требало да се искористи за изградњу подрума. Многи нису у томе успели и пали су од исцрпљености и стрељани. Неки би могли бити стрељани ако су предуго били на клозету. Неки су стрељани на послу и иначе на најмањи „прекршај“. Немачки СС је био задужен за заробљенике, који су по доласку били обавештени да треба да раде, а затим да умру. У октобру 1942. године дошло је до масовног стрељања у коме је убијено 70 затвореника. Немци су посумњали на епидемију тифуса. У касно лето 1942, немачки СС је добио помоћ од неких норвешких затворских чувара који су ступили у службу нациста. Били су бар једнако брутални као Немци. Друга мера је била то што су Немци често слали затворенике да „пливају” у води на малој удаљености од логора. Вода је чак и лети била ледено хладна. Сврха је била и чишћење, уклањање вашки и чисто мучење. Зимска хладноћа на северу је такође била фактор који је допринео смртности. У марту 1943. године Вермахт је преузео стражу и услови су се донекле побољшали и додали су неки нови затвореници. До тада је умрло скоро 284 од јула 1942. До децембра 1943. умрло је још 62 затвореника. Укупно је у Ботнлеирену умрло 353 затвореника. У касну јесен 1943. године дошло је до смене управе логора и услови су се знатно побољшали. Добили су статус ратних заробљеника. У пролеће 1944. затвореници су премештени у други привремени логор у Салтдалу, а у јесен исте године многи затвореници северној Норвешкој пребачени су у логор на Салтфјелету. То су били срећници који су преживели време терора, највише захваљујући чистој срећи.
Ове године се навршава 80 година од доласка српских заробљеника у Норвешку. Колико је важно водити рачуна о причи да се ова прича не заборави?
Прича о времену терора српских затвореника овде у општини Салтдал је на много начина постала део локалног идентитета. Сећања су сачувана и приче о томе шта су затвореници морали да ураде када су први пут били овде препричавају се од уста до уста. Ове године се навршава 80 година од доласка српских затвореника, а нова и прерађена изложба биће отворена у Музеју Крвавог пута.
Како прича о српским заробљеницима живи међу мештанима Рогнана?
Генерација која је искусила рат и има сећања на њега је практично нестала. Стога постаје још важније чувати сећање кроз књижевност, слике, филм и комуникацију. Када ниједан преживели актер не може да комуницира, ради се о проналажењу нових начина.
Како ова прича повезује Србе и Норвежане?
Очигледно је да су године од 1942. до 1945. довеле до свеобухватне симпатије између овдашњег становништва и народа у Србији. Посебно је веза била јака између 1950. и 1990. године уз међусобне посете и пријатељства. Последњих година је слабијег интензитета , али је радити на томе да се не заборави још важније.
Бајка срама „Књига о совјетским заробљеницима у ропском раду за изградњу железнице у Нордланду. Како сте дошли на идеју да пишете о овој теми?
Моја књига „Бајка срама“ изашла је 2017. године и била је покушај да се сумирају разлози насилног присуства Немаца и ратних заробљеника у овом делу Нордланда. И како су заједнице и појединци били погођени овим. Највише пажње су добили совјетски затвореници који су били у огромној већини. Па је можда време да напишем о страдању србских заробљеника .
Да ли бисте посетили Србију и можда одржали предавање о страдању српских заробљеника током Другог светског рата у логорима у Норвешкој?
Видећемо. Волео бих да посетим Србију, ако добијем позив да испричам и старијим и млађим генерацијама о зверствима кроз која су њихов сународници прошли и шта је иза свега.
Интервју водио Бранко Димовић Димески
