Поред тога што нам у својим пјесмама даје податке o Требињу као престоном граду и о требињској династији, Андрија Качић Миошић пише и о величини држава којима су владали.
Ови подаци су значајни јер нам их даје на основу народног предања и на основу записа попа Дукљанина и Мавра Орбина (1563-1610). Та спрега народних предања и писане историје веома је значајна. Интересантно је за Херцеговце да је књигу Мавра Орбина “Краљевство Словена” на руски језик превео Сава Владиславић 1722. године.
За разлику од наших данашњих “историчара” који пропагирају туђу историју и уздижу друге народе, а сопствени понижавају на све начине, ево шта Качић пише у својој књизи:
“По нарави је човика свакога свој народ фалити, уздизати и узвеличавати, и зато виде се многе књиге на свитлост изнесене, у којим се штију краљи, дуке, маркежи, кнезови, господа, витезови, јунаци и њиова јунаштва. Ма народ словински вазда је био, како се види, у тому мало помљив, јер се мало ствари штије и находи од стари краља, бана, господе и догађаја, који су се догађали у нашим странам. И да се посве не изгубе од стари витезова успомене, Госп. Бог дао је нашему народу тако памет наравну, да оно, што други народи уздрже у књигам, они уздрже у памети пивајући. А то ја све сам помљиво извадио из књига латински, талијански и рватски, из различитих писама и карата, дипломата, дукала, атестата, даворија и свидоџбе стараца, редовника и свитовњака. Сврха пак, за коју ја ови труд чиним, јест најпрва слава и поштење Божије, кому се свако дило поштено, брез отрује грија учињено посветити и приказати има; друга, нека се садашњи и послидњи витезови могу огледати кано у зрцало у рабренита војевања и гласовита јунаштва своји дида и шукундида, да ји слободно и весело могу наслидовати и с опћенитим непријатељом бој бити.“
У пјесми о краљу Тјешимиру (Тјецимиру) Андрија пјева:
Погуби ми бана босанскога
Погуби ми бана босанскога
и освоји очеву државу
до Дунаја, студене водице,
која тече посрид Унгарије.
Прелимире, драго дите моје,
ну сакупи младе Трибињане,
Црногорце и све Херцеговце
до Цетине, студене водице.
Погуби ми бана од Дулциња
и освоји очеву државу
све до равне земље Булгарије,
Булгарије и до Романије.
(…)
Посли тога боја жестокога
сву је равну Босну освојио
до Дунаја, студене водице,
која тече посрид Унгарије.
Ради се о устанку подигнутом у требињском крају ради добијања римског грађанског права, које је и добијено као резултат овог устанка. Међутим, овдје постоји неколико грешака. Бата је титула, а не име. Устанак је послије три године завршен практично неријешено јер је куга покосила обје војске. Требињци су добили статус римских грађана.
У сваком случају ово је значајан податак не само због устанка већ и зато што помиње краље словинске. Овиме се потпуно руши теорија да смо се на Хелм (Балкан) доселили у VI/VII в.н.е.
Такође, овим се руши и теорија да је Требиње настало и да се први пут помиње у X вијеку.
КО ЈЕ АНДРИЈА КАЧИЋ МИОШИЋ
Интересантни подаци о Качићу могу се пронаћи и на Википедији. Ако податке о њему читате на хрватској верзији онда је Хрват. Ако то исто пребаците на српску верзију онда је Србин.
Рођен је у селу Бристу код Макарске 1704. године, а умро у Заострогу 1760. године. Ево шта о њему каже Википедија на хрватској варијанти:
„Bio je hrvatski pučki pjesnik i fratar, vezan životom uz franjevački samostan u Zaostrogu. Njegova knjiga Razgovor ugodni naroda slovinskoga, iz 1756. godine, jedno je od najvrjednijih djela hrvatske književnosti 18. stoljeća i jedna od najčitanijih i najizdavanijih knjiga hrvatske dopreporodne književnosti uopće. Kačić je svoju osnovnu izobrazbu stekao u samostanu u Zaostrogu između 1716. i 1721. godine, pristupivši Franjevačkomu redu 1720. godine. Trajno mjesto u hrvatskoj književnosti zauzeo knjigom stihova i proze Razgovor ugodni naroda slovinskoga (1756.), najpopularnijom hrvatskom pučkom knjigom: doprla je u malo vremena u sve krajeve Hrvatske i ostala popularnom više od jednoga stoljeća. Odigrala je ključnu ulogu u pobjedi novoštokavskoga narječja kao općehrvatskoga nacionalnoga izraza. Mnogi su je čitatelji držali narodnom pjesmaricom.[5] Stihom narodne pjesme, desetercem, s osloncem na Orbinija i Vitezovića, u njoj se priča i pjeva o povijesti naroda “slovinskoga” od najstarijih vremena do njegovih dana, a slovinstvo mu je od Jadrana do Sjevernog mora. Čitatelji su “otkrivali” svoje pretke, pa se u svom ponosu i poistovjećivali s njima“.
У српској варијанти о њему се каже:
„Године 1756. написао је дело у римованом десетерцу, подражавањем народне јуначке поезије, под називом Разговор угодни народа словинског. У њему је дао песничку интерпретацију словенске историје, коју је схватао на исти начин као и Мавро Орбин. Основу његове књиге чине песме и летописне белешке о педесет словенских краљева. У тај списак ушли су најпре тридесет девет краљева из Поп Дукљаниновог Летописа и једанаест српских владара (по његовом рачунању) од светог Симеона до краља Вукашина.
Вјекослав Бабикић је под псеудонимом Венцеслав Јурај Дундер у Бечу, 1836. објавио 10. издање Разговора угодних народа Словинскога са насловом СЕРБСКО-ДАЛМАТИНСКЕ ВИТЕЖКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ.
Лазар Томановић је о томе написао: „Дундеров наслов само доказује, да су још прије пунијех педесет година сматрали Качићеве пјесме српскијема, и не Срби, него по свој прилици сами Хрвати… Стражилово је још надодало, како је ово издање Дундерово било намјештено на столу на сред цркве фрањевачке у Бечу приликом парастоса, што се држао Фра Андрији о прослави његове стогодишњице, и нико од присутнијех поштовача Качићевијех, па ни од Хрвата не замјери том и таквом српском главном наслову Пјесмарице Качићеве”.
У сваком случају да ли је он био Србин или Хрват није превасходно битно за податке, за нас битне, из његове књиге. Подаци су још значајнији ако је био Хрват. Међутим, писање у десетерцу је апсолутно српски начин пјевања. А и зашто би један Хрват пјевао о српским царевинама и уздисао их до небеских висина.
А сада погледајте споменик који му је подигнут у Макарској и све ће вам бити јасно!
Уочићете гусле. Откуд то на његовом споменику? Од када су гусле хрватски национални инструмент? Од када су Хрвати пјевали уз гусле?
Извор: trebinjelive
