Аутор Дражен Живковић
„И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ. Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.“
Ово су речи Стефана Немање, на самртничкој постељи, упућене његовом најмлађем сину Растку, а првенствено целом српском роду. Препоручујем вам да Завештање Стефана Немање прочитате у целости (можете га пронаћи на интернет адреси http://www.nemanja.de/stefan-nemanja/zavestanje-stefananemanje), а ја ћу у овом тексту првенствено обратити пажњу на музику, тј. на Завјештање пјесме и свирке.
У мом претходном раду (https://www.srpskaistorija.com/srpsko-ime-vrlo-cesto-u-rumunskom-folkloru-naravno-navodi-na-odredjene-zakljucke/), који се односио на честу појаву српског имена у румунском фолклору видели смо како пратећи траг музике можемо доћи до врло интересантних и значајних историјских чињеница. Конкретно, музика нас је довела близу обале Црног мора, што је уједно и била источна граница српске државе, у време цара Душана. Шта даље Стефан Немања каже:
„У малешној свирали, не већој од дјетињег прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравни и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила сваког Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.“
Из ових редова видимо да су Срби у прошлости трговали и пловили по целом свету, а оно што нас тренутно највише интересује је то да се српска фрула свирала од Хиспаније до Персије , тако да овог пута пратећи траг музике дођосмо у сунчану Шпанију.
Шта историјска наука каже о могућем присуству нашег народа на просторима пиринејског полуострва?
Главни историјски извори који помињу Словене у раносредњевековној Шпанији су:
Абу Абаз Ахмед Ибн Мухамед Ал Макари чије дело Nafhu t tib min ghosni l Andalushi r ratib iz 11-ог veka можете прелистати на страници https://archive.org/stream/bub_gb_Ie7TAAAAMAAJ#page/n1/mode/2up, затим
Абу Убејд Ал Бакри (11. век), Ибн Идхари (дело Bayan Al Mugrib, 14 век), Абдул Рахман Ибн Халдун ( Kitab al Ibar, 14. век). Осим ових и други арапски писци су помињали Словене на овим просторима, али не толико као горе поменути.
Такође, познато нам је да су и Јевреји у то доба играли значајну улогу у Шпанији, нарочити у култури и трговини. Х.Г. Бен-Сасон у делу Историја јеврејског народа (у четвртом делу који се односи на средњи век, ради се о преводу руског издања под насловом Очерки по истории еврейского народа) преноси: „Основним саставницама становништва-Арапима, Шпанцима који су примили ислам, и Берберима придружили су се и Словени, који су овде доспели као робови и играли приметну улогу у војсци.“
Ове последње речи из цитата „ …приметну улогу у војсци.“ нас некако стално прогоне, тако да нам ово звучи истинито и што би се рекло нашки. Бен-Сасон мисли на период чувене династије Омејида.
Омејиди су владали Шпанијом од 756. до 1031. године, а власт над једним делом полуотока изгубили су тек 1492. године. Њихова престоница била је у Кордоби. Као преломна година за историју Словена у исламској Шпанији наводи се 796-та, када долази на власт емир Ал Хаким (унук Абдула Рахмана I) који у Кордоби формира тзв. словенску гарду. Различита су мишљења како су Словени уопште доспели овде и да ли су заиста били робови, јер ова гарда крајем 9. века добија прворазредни значај у политчким процесима, и она се тада углавном састојала од слободних најамника, махом из словенског света, а било је ту и Француза, Италијана, Немаца… Године 888. на престо ступа емир Абдулах, тада се у историјским изворима помиње Бадр, вођа словенске гарде. Бадр успешно гуши побуну из 912-те године, када на власт ступа Абдул Рахман III, најзначајнији андалузијски омајидски владар, који га поставља за свог главног војсковођу. На основу једног историјског податка средином 10-ог века словенска гарда броји 13750 војника, што за тај период представља веома велики број. Наредни векови бивају веома бурни и са њима долази до постепеног гашења словенства на шпанском тлу. Како и због чега то са сигурношћу не знамо, знамо само да је Стефан Немања био у праву кад је рекао да се наша фрула тамо свирала.
Један од горе поменутих арапских писаца је и Абдул Рахман Ибн Халдун (дело Kitab al Ibar, 14. век). Верујем да вам је ово Ibar сигурно пало у очи. Јован Деретић тврди да ово итекако има везе са нашом реком Ибар, па ћу вам пренети један део из његове књиге Серби народ и раса – нова вулгата: “Грчки Тибарени су сербиски Ибарана и по њима је име Иберија, како она мала код Кавказа, тако и она велика-Шпанија. Иберско полуострво је добило име по реци Иберису, Иберу, односно Ибру. То је исто име као и име реке Ибар у Србији. Старо име реке Марице је такође Ибар, што Грци изговарају као Хеброс.“
Даље Деретић преноси: „Страбон говори о Иберима и каже да су они претежно земљорадници (тј. они испод Кавказа, наша примедба) и да су по много чему слични Јерменима и Медима, и да су истородни, συγγεηείς, са Сарматима (86.XI). Што опет значи-Срби.“
Деретић сматра да су се Срби појавили у Шпанији знатно раније, и за ту своју тврдњу осим горе поменутих износи још доста других доказа, што можете читати у његовој књизи, али на који начин и због чега врло је дискутабилно. Знамо да су Јевреји Сефарди (дословно Јевреји Шпанци) масовно протерани 1492, а затим су се махом досељавали на балканске просторе, можда по наговору или упуту неких Словена са којима су тамо живели…
Па да ово завршимо као што смо и почели са Стефаном Немањом и једним његовим мудрим саветом: „Чедо моје, Србија је тамо докле допире наша пјесма и свирка…Зато љубите чедо моје нашу пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.“
Аутор Дражен Живковић
