Сећање на 1999: Љиљани отаџбина дража од живота

Време ове наше несреће која нас је изненада и без кривице задесила, кад бомбе ракете агресора разарају наше градове села, и кад се гине на све стране, просто је невероватно колико је једна читуља, објављена 11. априла, на сам дан Васкрса, изазвала радозналост и недоумицу код многих.

У тој читуљи, уз фотографију лепе жене, стоји: Принцези-добровољцу, Љиљани Карађордевић, која изгуби свој млади живот у Пећи 1. априла 1999. године, а сахрањена 10. априла у Тополи – последњи поздрав од кумова Драгијане и Миће“.

Навирала су питања… Ко је принцеза из династије Карађорђевић која се почетком злочиначке агресије НАТО нашла као добровољац на Космету, у Пећи, како је „изгубила свој млади живот“ и откуд то да је „сахрањена у Тополи“. Јер, на Опленцу, у цркви Светог Ђорђа, задужбини краља Петра И, Карађорђевићи имају своју породичну гробницу, па су многи помислили да је и „принцеза-добровољац“, Љиљана Жикић-Карађорђевић, тамо сахрањена и да припада њиховој династији…

 И писац ових редова, иако добар познавалац династије Карађорђевић и један од њених хроничара, био је за моменат збуњен зато што у родослову ове династије такво име уопште не постоји. Али, убрзо је мистерија разрешена, јер се, у ствари, ради о старој познаници, песникињи Љиљани Ђоговић, која је многима била позната и као лепотица, манекенка и глумица епизодних улога у неким југословенским филмовима!

Ко је принцеза – добровољац?

Љиљана је својевремено, током 1996. године, бар како је, тада за новине причала, била велика Ијубав времешног, три деценије од ње старијег, принца Томислава Карађорђевића, који од 1991. године живи на Опленцу. Тврдила је да се тајно верила са принцом и да би требало да се венчају чим се он разведе од своје друге супруге принцезе Линде, која га је, наводно, напустила и са двоје деце отишла да живи у Лондон. Принц Томислав је, такође у штампи, то негирао, а Љиљана му је на то одговорила и своју тврдњу поткрепила серијом фотографија на којима се она и принц воле, како је то неко тада приметио, „као голубови“. Од свега је створена својеврсна афера која је почетком 1997. године забављала читаоце недељних листова. Али, о томе касније. Да видимо ко је „принцеза-добровољац“, та необична дама немирног авантуристићког духа, свестрано надарена…

Љиљана је једно од троје деце (сестра Гордана и брат Богдан) Живка Ђоговића, возача из Херцеговине, и мајке Милице, рођене Жикић из села Жабара код Тополе. Рођена је 9, марта 1957. године у Крагујевцу. Тамо је завршииа музичку и балетску школу. Родитељи су се убрзо развели и Љиљана је са мајком, братом и сестром дошла у село Жабаре да живи. У знак протеста што их је отац напустио, Љиљана је одбацила презиме Ђоговић, узела мајчино Жикић и још додала презиме своје рано преминуле бабе по мајци, Манојловић, чији корени, по женској линији, воде од Карадорђевог брата. Тако се Љиљана званично презивала Жикић-Манојловић. лз Жабара Љиљана долази у Београд, студира на Факултету за организацију, али наочита и лепа учествује на разним изборима за мис широм земље. Године 1978. године ушла је у ужи избор за „Мис Југославије“. Бавила се манекенством, а почетком осамдесетих година се опробала и на филму, играјући обнажена епизодне улоге у филмовима „Није него“ „Тигар“, због чега су јој неки замерили. Како је сама тада говорила, „није желела да се повинује прљавим играма филмских редитеља“, те зато није добила неку запаженију улогу. Желела је и да сними плочу, а себе је, најзад, нашла у писању поезије, и у томе је била веома успешна. Два пута се удавала и разводила и из тих бракова има шесторо деце. Двоје из првог брака живе у Канади, код њене сестре, а четворо из другог брака, у Београду, код оца. А, онда је упознала принца Томислава Карађордевича…

У храму упознала принца

„Томислава сам“, изјавила је Љиљана почетком 1997. године у једном интервјуу, „упознала 1993. године, у Храму Светог Саве на Врачару. Стриц ми је тамо био свештеник и наговорио ме да се сликам са принцом који је дошао у посету Храму. Стала сам поред њега и сликала се, али ме том приликом он није ни очарао ни фасцинирао. После годину дана поново смо се срели у манастиру Милтон у Торонту, где сам дошла код сестре Гордане у намери да останем у Канади. Чекала сам да добијем дозволу за боравак. Причали смо тада о Србији, нашој Тополи, о Карађорђевићима, о нашој историји и нашем напаћеном народу.“

Љиљана је у Канади објавила збирку љубавних и дечијих песама. Постала је члан издавачке куће „Амбасадори мира“ у Америци и сваке године учествовала на Фестивалу песника, на коме учествују најугледније личности из света књижевности, филма, политике, музике и науке. Билла је патриота, лизнад свега је волела Србиљу и Србе. И за њих се борила на свој начин. За време рата у Хрватској и Босни учествовала је широм Канаде и Америке на свим митинзима, говорила о праведној борби Срба, писала на тим скуповима читала родољубиве песме. Њени наступи на канадској и америчкој телевизији и интервјуи у угледним листовима, поготово њене родољубиве песме које је читала или објавијивала, доста су допринеле афирмацији борбе Срба у Југославији за своја национална права. Године 1994. добила је песничку награду у Америци за родољубиву песму „Бранићу Србију и кад будем мртва“. „Принц Томислав Карадордевић“, причала је својевремено Љиљана, је честитао на тој награди и рекао ми да је неописиво срећан што сам баш у Америци добила награду за родољубиву песму, јер Србија и Срби заслужују да буду поштовани у целом свету, па смо се договорили да останемо у вези. Међутим, кад сам 1995. године чула да је принц Томислав тешко болестан, нисам сачекала да добијем папире о сталном боравишту у Канади, већ сам вођена неком необјашњивом силом напустила „обећану земљу“ и буквално одјурила код њега на Опленац. Дан проведен са Томиславом протекао ми је као трен. Уз њега сам била тако сигурна, тако срећна, испуњена, расположена, да сам желела да овековечим та величанствена осећања, и посветила сам му песму. У њој сам му рекла све: „Ако ме волиш реци ми то одмах, а ако ми то не кажеш заувек ћу отићи из твога живота“. Томислав ме је загрлио, пољубио и на тај начин одговорио да жели да буде са мном.“ Тако је све почело. Љубав Љиљане и принца Томислава, како нам је тада рекла, почела је маја 1996. године на Опленцу. Тешка болест која је обрвала принца одвела је Љиљану у црногорски крш, код професора Јове Андричића. Професор је справио напитке од лековитог биља, од којих се принц боље осећао. Љиљана каже да јој зарад љубави ништа није било тешко- принц је имао слабу циркулацију, па је сатима знала да му масира ноге…

Љубав, страст и срећа

„Томислав и ја“, рекла је у том интервјуу Љиљана, „живели смо у кући на ОпИенцу скоро, годину дана. Цела Топола то зна. Баш као што зна да се Томислављева супруга Линда свега три пута појавила на Опленцу и то само на неколико дана. Томислав ми је рекао да ће се развести од Линде и да ће се оженити са мном, чак ме је и тајно верио 27. октобра 1996. године. Договорили смо се да и венчање буде тајно. Ишли смо код матичара у Тополу да се о томе договоримо. На једном ручку код њега његове пријатељице Наде Голубовић у Београду, пред педесет људи, Томислав ме је представио као своју вереницу и будућу супругу, жену која га је, како је рекао, повратила у живот. То је чињеница. Ја сам дошла на згариште његовог живота. Била сам уз њега кад су га сви напустили и трудила се да му помогнем да врати веру у себе. У томе сам успела. Ништа ми није било тешко, јер га волим до неба. Управо се спремам да објавим трећу књигу љубавних песама, коју ћу поветити свом супругу Томију, како га из милоште зовем. А, и он ми је говорио да је тек поред мене упознао љубав, страст и срећу. Причао ми је да ме воли до Бога и да ће ме волети и кад буде напустио овоземаљски свет.“ Љиљана је веровала да би све било онако како су Томислав и она планирали да принц у свом окружењу „није имао лоше људе који су против ње“. Испричала је да је напустила Опленац уочи дочека Нове, 1997. године, јер је Томислав на наговор своје пријатељице Наде Голубовић морао да оде у Београд и да са њом и њеним пријатељима проведе новогодишњу ноћ. „То нисам“, рекла је Љиљана, „могла да допустим јер сам жарко желела да с њим дочекам ту нашу прву заједничку луду ноћ. Али, он је отишао за Београд, за њим и ја. Веровала сам да ће се ситуација средити и да ћемо поново бити заједно“. Међутим, то се није догодило. Почеле су интриге и лажи на њен рачун. И она је због тога одлучила да све изнесе у јавност. Да каже истину…

„Ја се не стидим што волим човека тридесет година старијег од мене“.

Збогом, моја кукавице

Кад је Љиљанина исповест илустрована фотографијама била објављена, принц Томислав се нашао у нелагодној ситуацији. Новинари су га салетали са свих страна и он је био принуден да се огласи.

Прилично вешто… „Чуо сам и ја“, рекао је новинарима, „да постоји нека жена која стално прича да ће се удати за мене и већ себе назива „београдском принцезом“. Знате, „београдска- принцеза“ је особа која пише песме и оног тренутка кад сам схватио да наше дружење код ње прераста у нешто више, рекао сам јој да више не долази у Тополу. Та жена прича свашта о мојој супрузи Линди, напада је, а за себе каже да је принцеза Карађордевић. Она јесте потомак Карађорђевића, али не директно, од Карађорђа, већ од његовог брата. Значи, на неки начин смо у сродству, тако да и кад бих хтео њоме не бих могао да се женим, јер православље не дозвољава такву врсту брака. Уме она да ме позове телефоном и да ми каже да сам кукавица.“

Када је ово прочитала, Љиљана се поново огласила. „Срце ми се кида“, рекла је новинарима, „јер Томислав Карађорђевић с којим сам провела скоро годину дана; хладно, без размишљања гази и негира нашу љубав. Као да нема сведока и доказа.  Жао ми га је, срце му је код мене, то ми је и сам признао, а јавности хоће да представи идеалну слику брака са Линдом. А, знам да је све то под утицајем оних из његове околине који ме не воле и који су про-тив мене. Најпре Нада Голубовић из Београда. А, где је била толике године док је Томислав био сам и док се ја нисам појавила? Каже, да смо ми рођаци и да би био инцест да се ожени са мном. А доводио је попа у вилу на Опленац док смо живели заједно и овај му је лепо објаснио да црква одобрава брак меду рођацима преко четвртог колена. А што се жали да сам га назвала кукавицом, то је тачно. Само не преко телефона. Кад смо се после оне свађе око дочека нове 1997. године растали, села сам и написала му писмо пуно љубави у коме сам истакла да је претварање кукавичлук. Рекла сам му ако ме воли нека то не крије и писмо завршила речима: Збогом, моја кукавице!“

Погинула као – Карађорђевић

После одласка са Опленца уочи 1997. године, Љиљана је живела у швом стану у Будимској 36.

Сва се посвеиииа писању поезије, али и прозе. Започела је да пише и аутобиографски роман „Корени“. Дружила се углавном, са пријатељима, писцима, новинарима, глумцима… л даље је изнад свега волела Србију и била велика Српкиња и патриота. Била је и веома побожна. Одлазила је у цркву и молила се за свој народ. Тешко јој је, кажу падало све ово што нам се догађа. Поготово на Косову и Метохији. Кад су почела бомбардовања и објављено ратно стање, док су многи младићи бежали од Војне обавезе, Љиљана се нимало није двоумила. Рекла је родбини и пријатељима: „Идем да се борим за свој народ!“ И, 28. марта се пријавила Војсци Југославије као добровољац. Изразила је жељу да иде на Космет и да се бори против албанских терориста и сепаратиста, који насрћу не само на њен народ него и све оне који нису уз њих. Војска ју је примила. Добила је униформу и оружје. Са једнорн групом добровољаца отишла је прво у један логор у околини Београда на кратку обуку. Заиим је њена добровољачка војна јединица пребачена у Ниш, да би стигла у Пећ. Нажалост, само после три дана од ступања у војску, погинула је 1. априла, у једном окршају у Пећи и то од погрешног метка, односно метка који није био њој намењен.

Војни полицајци су тог дана узалудно звонили на врата њеног београдског стана, носећи тужну вест. Пошто тамо никог није било, они су о Љиљаниној погибији обавестили комшије, а ови родбину у селу Жабарима, сестру и брата у Канади и Аустралији, пријатеље по Београду. Сви су били просто шокирани овом вешћу јер су Љиљану сви неизмерно волели.

Ковчег са њеним телом војска је допремила у мртвачницу Војно-медицинске академије у Београду, а затим на гробље у село Жабаре, где јој почива мајка и остала родбина. Сахрана је била скромна. Дошли су рођаци и пријатељи. Брат Богдан уз Аустралије, због отежаног превоза, стигао је тек после сахране. Скрхан тугом прво је отишао на сестрин гроб.

Најбољи пријатељи, односно кумови, како су се, кажу, међу собом звали Драгијана и Мића Лазаревић из Београда, дали су ону читуљу с почетка приче. Драгијана, још увек потересене погибијом своје најбоље пријатељице, објашњава оне речи из умрлице које су изазвале забуну и  недоумицу у јавности:

Знате, Љиљана је то волела и ми смо је звали – принцеза. Говорили смо: „Наша преинцеза“. Уосталом, и принц Томислав је звао „београдска принцеза“. То је од њега , ваљда, и почекло. А оно Карађорђевић? Па то јој пише у личној карти. Љиљана Жикић- Карађорђевић! Она је дуго и упорно трагала и испитивала своје порекло и корене. О томе је почела да пише и роман. И документима је доказала  да води порекло од Карађорђевића. На основу тога власти су јој, у личној карти, поред мајчиног презимена Жикић, уписали и презиме Карађорђевић.

Ето, тако је завршила свој буран и необичан живот Љиљана Жикић-Карађорђевић. Лепотица, манекенка, филмска глумица, песникиња. Српкиња и велики патриота. И принцеза, али само у читуљи.

Љубљеној земљи

И када умрем ја ћу ногом, опет стати

Да стојим ко храбра И висока стена

Поглед ће вечно, границу да прати

Ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Изникнућу свуда, где се миче цвеће

Где ваздух има И где нема, тамо

У свему ћу бити И за шта се не зна

И за оно кол’ко можемо И знамо.

Стражар ћу бити сурови И страшни

Туђин И лопов да се стално плаши

Јер Србин не може да се зове робом

Србија то су сви векови, наши.

Чуваћу границу, Српске земље моје

Опрост за грумен, нећу дати никоме

Љубљена Србија, светлиште то је

бранићу из гроба с костима, свом виком.

Моје ће руке, хлеб, сваком да нуде

Ал’ Србију никад, то је све што имам!

Ни огњишта, Гробља ни дедове моје

Због њих ће погача И отров да буде.

И кад умрем ја ћу ногом, опет стати

Да стојим ко храбра И висока стена

Поглед ће вечно, границу да прати

Ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Преузето: vesti-online.com