Откривена спомен плоча у част доктора Миодрага Лазића. „Отишао сам часно и поштено…“

Дошли су и ветерани из Републике Српске, многи који су данас живи управо захваљујући њему.

Осим спомен-табле која је постављена у централном делу хола Ургентног центра који је добио и име по њему, у близини Клиничког центра на једној згради на прометној раскрсници осликан је и мурал с ликом др Лазића.  Његово име носи и улица која пролази баш поред Ургентног центра, али и сам Ургентни центар.

Доктор Миодраг Лазић, познатији као доктор Лаза, преминуо је 14. априла прошле године, после 15 дана дуге борбе са коронавирусом.

Министар здравља Златибор Лончар је истакао да је Лазић био доктор од великог поверења, као и да је несебично помогао свима. Додао је да не постоје речи које могу да опишу какав је то човек био, какав стручњак и чиме је све задужио нас у здравству.

„Желим да апелујем на младе генерације, на оне који долазе, који ће тек доћи да раде овде у Ургентном центру, да имају још већу обавезу него на неким другим местима, јер увек морају да помисле како би то др Лаза урадио. Његово искуство, његово знање, његова људскост су непроцењиво богатсво. Време пролази, не значи да га заборављамо, већ ћемо га се све више сећати и помињати, јер је толико он урадио и за нас и за наш регион да је то и заслужио. Не постоје ни осећања која могу да се опишу када помислим на њега. Док сам долазио овде, враћале су ми се слике колико је само пута био са нама. То је био човек који је сваког секунда био овде, који је знао да реши ситуацију и помагао је свима. Људи који су овде су само промил оних који су желели да буду ту, и да му укажу част“, рекао је министар здравља Златибор Лончар.

Директор УКЦ Ниш Зоран Перишић је истакао да је др Лазић velikko име српске медицине и можда највеже име светске ратне хирургије.

„То је човека који је спасио на хиљаде људи у несретном рату, човек који никада није штедео себе и који је на крају и умро зато што није штедео себе. Увек је био у првим редовима“, казао је др Перишић.

Др Миодраг Лазић је основао Ургентни центар. За породицу је овај дан, када је др Лаза умро, како кажу веома емотиван, али се у исто време осећају и поносно. Супруга Ана Лазић захвалила се свима који су својим иницијативама учинили да се др Миодраг Лазић не заборави.

„Ово је преемотивно за мене. Први пут долазим у Ургентни центар после Лазиног одласка. Заједно смо напустили овај центар 1. априла прошле године.

Поносна сам и срећна јер знам да је ово све заслужио. Све време сам била уз њега и знам колико се борио за овај Ургентни центар. Препоносна сам на њега и захвална сам Богу што ми је дозволио да део свог живота проживим уз таквог човека“, рекла је кроз сузе Ана Лазић.

„Уложио је сав свој живот и труд у оснивању овог Ургентног центра, тако да ће овом спомен таблом остати лепа успомена на њега. На овај начин ће заувек да живи кроз оно што је и створио својим рукама“, истакла је ћерка др Лазе, др Нина Вујошевић.

Она је додала да јој је драго што га и после годину дана народ не заборавља и нада се да ће остати тако.

„Ми смо знали какав је он био, али се овоме нико није надао. Овај од‌јек кроз Србију, Републику Српску, па и остале Републике нисмо очекивали“, искрена је Нина Вујошевић.

Последње речи др Лазића.

„Отишао сам часно и поштено. Као директор УЦ два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик али цаст и понос ми није дозвољавао да се склоним. Такав сам био на Крајишком ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту 4 године, за време нато бомбардовања. Нећу да одем тихо хоћу да одем онако какав сам био читав живот, а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним, али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Крајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда заувек искрено ће плакати сви јер су увек веровали да сам неуништив. Колико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују него само напред. Будите поносни на мене. Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Кандо, Сунчица и Мацан, драге моје сесте које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због деце и унука, а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно.

У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав.

Последња ми је зеља да ме испратите песмом „Марш на Дрину“.

Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа.

Фотографије niskevesti.rs

Преузето niskevesti.rs