Историјске личности

„Мушка Марија“ преносила пошту Солунцима

Историчари оживели сећање на Лесковчанку из времена бугарске окупације. Одржавала контакт ратника и њихових породица.

За време Првог светског рата у бугарску окупациону зону на југу Србије није могла да допре ниједна информацијама о српским војницима на Крфу. Бугари су то строго забрањивали, а сва писма која су Лесковчанима стизала од њихових сродника била су јавно спаљивана, док су људима којима су била упућивана наплаћиване новчане казне. Ко није имао да плати био би претучен. Једина спона солунских ратника са њиховим породицама била је Лесковчанка Марија Рајковић. Она је кријумчарила пошту ризикујући свој и живот чланова своје породице и због храбрости добила надимак Мушка Марија.

Ова неустрашива жена, на коју су сећање оживели историчари Мира Ниношевић и Верољуб Трајковић, кустоси лесковачког Народног музеја, током прикупљања грађе за изложбу о Великом рату, била је мајка петоро деце. Са скромним знањем бугарског и немачког језика пробијала се кроз барикаде до Крушевца и аустро-угарске окупационе зоне где је радила канцеларија Црвеног крста из Женеве.

– Дотле већ беше Црвени крст у Крушевац заработија и ја сам си већ уфатила везу сас њега. И спроводила писма и аманети за наше Лесковчанке. Лагала сам како сам умејала. Неки пут сам крила писма у пасуљ, неки пут у брашно, неки пут у уму. Једанпут сам ишла у Крушевац на три дана. И отуд грдну пошту издонела – причала је Марија Рајковић после Великог рата.

Била је висока и отресита жена, свирала је дудук, пуцала из пиштоља, пушила цигарете, а црнину је носила до краја живота жалећи сина кога су у интернацији убили Бугари.

– Шест месеци није било ни гласа од наших ратника пре него што је Марија донела своја прва писма у Лесковац. Делила их је по кућама под окриљем ноћи. Више пута је хапшена, али је ни то није спречило у науму који је био јачи од могуће освете окупатора.

Марија је интернирана у Пирот где је у затвору провела девет месеци, а у родни град се вратила са ослободиоцима.

– Богме, видеше Бугари да сам постала за њи голем опасност. Па тек један дан, баш на Светог Глигорија, ето ти га један судија сас два војника, с бајоноти на пушке, и одведоше ме – говорила је Марија.

ПОДМИЋИВАЛА

– Успевала је да подмити поједине бугарске војнике који су радили за њу. Али и ти канали су на крају прекинути – истиче Мира Ниношевић, в. д. директора Народног музеја у Лесковцу.

ЗАБОРАВЉЕНА

МАРИЈИ Рајковић је хуманитарни рад био преокупација и после рата, због чега су је ценили у друштву. Умрла је 1938. године, без пензије или било каквог другог званичног друштвеног признања. Сећање на Маријина храбра дела брзо су избледела, а једини траг о њеном подвигу остао је забележен у тадашњем „Лесковачком гласнику“.

 

Извор: Видовдан

Преузето СРБИ НА ОКУП

Back to top button