Срби Хрватске

ХРВАТСКИ КРУГ ПАКЛА ЗА СРБЕ: У једном од најокрутнијих логора у Другом светском рату усташе сурово убиле више од 700.000 цивила

ЈАСЕНОВАЦ у којем су хрватске усташе, према извештајима независних комисија, од 1941. до 1945. године убиле око 700.000 Срба, Јевреја и Рома, био је један од најокрутнијих фашистичких логора у Другом светском рату, једино место где је постојао посебан логор за децу!

У Јасеновцу су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали, а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. У Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишле све оно што ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу усташе су клале посебно обликованим ножевима – србосјеком, или су их убијале секирама, маљевима и чекићима. Затвореници су бивали и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.

Постоји документација да су чак и нацистички немачки генерали били ужаснути усташким злочинима у Јасеновцу. Генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао је у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“, а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у немачки Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942. године: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим ‘Паклом’.“

Хрвати су имали и логоре за децу у Сиску и у Јастребарском, а женски логор је био у Старој Градишки, југоисточно од Јасеновца, мада је жена и деце било и у самом логору Јасеновац.

Једно од најпотреснијих сведочења о зверствима у логору Јасеновац оставио је први ратни новинар који је ушао у Јасеновац по његовом ослобађању. Радио је за Танјуг и касније за Радио Сарајево. Почетком осамдесетих објавио је књигу „Ослобођени Јасеновац“, у којој је записао страхоте које је видео 1. маја 1945. године по уласку у тај логор, а које ни 40 година касније није могао да заборави.

– Ево, преда мном трагови убица, стопе које су за собом остављали. Ту је гомила крвавих остатака одеће, обуће. Оних, који су носили ова мушка одела. Ове крваве женске кошуље.

Ове, у грудве од крви слепљене крпе. Подижем једну дечју чарапицу. Каљава је од земље и од крви укорубљена. Дете је могло имати две године. Тек на овај свет стигло, па сужњик постало. Ево и другога крвавог остатка засужњеног детета, овде у логору. То је дечји сиперчић! Она мала дечја марамица што се деци веже око врата, да се не прљају када једу – записао је Ћамил.

Даље пише:

– Надносим се над клизавом обалом и гледам, у врбак и воду. И то што видим, то је грозота! Ту су гомиле голих лешева! То су они што су, горе, на обали свучени, а одела и хаљине запаљени, а они голи, голи и мртви отиснути низ ову стрму обалу. Вода, савска, није јака, па су уз врбе, лешеви задржани у шибљу. Повили се један према другом. Има их око четрдесет, педесет. Сваки је окренут на своју страну. Неки немају лица. Неки главе.

Неки без руку. Без ногу. А понеки и не личе на људске лешеве, него на нешто што се само црни из воде и око чега се само вију ројеви муха. Много је оних који су свезани жицом. Свакоме је понешто свезано, оно што је на њему остало.

– Стојим и гледам. Гледам водом испране рубове рана под људским грлом. Преклани.

Свима су, које видим, преклана грла и руке свезане. И женама и мушкарцима и деци. Деца су се овде тесно уденула међу ове безобличне лешеве, међу оне без главе, без руку, без очију и без лица. Али, кад се боље у њих загледа, види се да и та деца нису цела, него само делови од детета: глава без трупа, труп без ногу и тако, као оно кад дечја лутка, после много игре и чупања, остане без својих делова.

– Ова је вода данас одвратна. Удаљио бих се од ње, али куда ћу? Куд год кренем, иста је слика као и када сам у овај логор крочио. Војници које сам добио у команди места напустили су ме. Кажу ми да не могу да гледају тај ужас. Један по један, хватали су капију.

Говоре да је нешто друго, могли би да ме прате, али ово не могу да поднесу. Даље, ни сам нисам могао.

– Преда мном је опет гробље. Ово је треће. И оно је у води, као она два прва. И опет делови тела, ноге, руке и бела женска глава са које је убица огулио кожу. Каиш коже. На њему црн прамен косе. Видим шесторицу у једној жици. До саме су обале. Жица иде од руке до руке.

На крају привезана метална плоча да их повуче у дубину. Сви су голи и различитих година.

Младићи и старци, или им се старост не зна јер су им главе забодене у блато, а неки главу и немају. Некима су лица исечена ножем. Нож је ишао од очију, па низ браду, па низ прса, па низ стомак. А очију нема. Уместо очију, црне јаме. Око јама роје се мухе. Око свега што се овде помолило из воде роје се мухе.

– Гушио сам се, па сам кренуо према капији. Гледам је из логорског простора. То су врата од пакла. То је капија смрти. Велика. Страшна. Кроз њу се само улазило, али се није и излазило. Капија „излаза“ била је на другој страни, према Сави. Сава је била „мртвачки парк“. Пут у смрт.

ГРАЈФ: 57 МЕТОДА УБИЈАЊА

ИЗРАЕЛСКИ историчар Гидеон Грајф написао је монографију под називом „Јасеновац – Аушвиц Балкана“, у којој је описао 57 метода убијања и мучења људи. На основу података до којих је дошао током четворогодишњег истраживања, Грајф је навео да је у Јасеновцу на најокрутнији начин убијено најмање 800.000 Срба и око 40.000 Јевреја.

ТИШМА: СРБИ ДА ИДУ КАД ХОЋЕ

НЕКАДАШЊА народна посланица Смиља Тишма са две сестре и братом преживела је Јасеновац, а у том логору је завршила као шестогодишња девојчица:

– У Јасеновцу су страдали Срби и Срби имају право да положе цвеће и одају пошту тим жртвама кад год хоће. Нема шта да Хрвати одобравају то, ми тамо треба да идемо кад хоћемо. Они нам душу једу стално. То су бандити над бандитима. Ту лека нема. Шта више хоће од нас, ти нељуди?

ИЗВОР novosti

Преузето НАЦИОНАЛИСТ

Back to top button