Др Мирослав Спалајковић на пријему пљунуо Лењину у лице!
Тај инцидент описан је у књизи „Ратни циљеви Србије“ академика Милорада Екмечића, који је, позивајући се на америчког дипломату Џорџа Кенана, изнио чињеницу да се српски изасланик Мирослав Спалајковић 1918. године у Москви на првом пријему за стране дипломате обратио Владимиру Лењину ријечима: „Ви сте бандит. Ви сте осрамотили словенску расу и ја вам пљујем у лице!“
Пише: Љубиша Морачанин
На данашњи дан, прије 100 година, Владимир Илич Лењин био је на челу револуције која ће промијенити и Русију, и свијет, и ток историје. У земљи креће сурови грађански рат између „црвених“ и „бијелих“, који траје до 1921. године. Лењин ће се сурово обрачунавати са онима које је сматрао пријетњом по револуцију.
„Његове методе су биле страшне, ако читате успомене оних који су преживели црвени терор, то је подразумевало групе од троје људи од 16-17 година којима је дата сва власт да располажу туђим животом и могли су на лицу места да убијају, без разлога, без доказа, на основу потказивања, личног анимозитета, то је било време апсолутне нестабилности и терора“, истиче др Корнелија Ичин, професорица на београдском Филолошком факултету.
У јулу 1918. на ред је дошао и цар. Убијена је царска породица Романових, због чега ће Лењин, све до данас, код доброг дијела Руса бити онај који је убио цара.
Лењин није само жестоко чувао револуцију, покушао је и да је извезе у свијет. Ствара се свјетски комунистички покрет који ће имати одјека и међу српским љевичарима. С друге стране, за династију Карађорђевића, која је била у родбинској вези са Романовима, Октобарска револуција била је национална трагедија. Краљевина СХС, односно Југославија, никад није признала совјетску државу.
„Русија је 1915. од Антанте добила право да окупира Цариград и сјеверну обалу Мраморног мора, замислите историју Балкана да се то остварило, Лењин је то све пресекао“, истиче проф. др Милош Ковић и подсјећа на сукоб Мирослава Спалајковића, посланика Краљевине Србије у Русији, и вође бољшевика.
Тај инцидент описан је у књизи „Ратни циљеви Србије“ академика Милорада Екмечића, који је, позивајући се на америчког дипломату Џорџа Кенана, изнео чињеницу да се Спалајковић 1918. године у Москви на првом пријему за стране дипломате обратио Владимиру Лењину речима: „Ви сте бандит. Ви сте осрамотили словенску расу и ја вам пљујем у лице!“
Владимир Иљич Лењин умро је 1924, после трећег можданог удара. Власти су одлучиле да му балсамују тијело, које се и данас налази на Црвеном тргу у Москви. У вријеме дестаљинизације, Лењин није диран. У историји се данас не говори о лењинистичким чисткама, мада је његово вријеме било подједнако сурово.
Мирослав Спалајковић (1869-1951) је рођен у породици богатог крагујевачког трговца. Студирао је право у Паризу, гдје је 1897. докторирао са тезом о међународноправном положају Босне и Херцеговине под аустроугарском окупацијом.
У дипломатској служби Краљевине Србије налазио се од 1900. године. Био је секретар посланства у Петрограду од 1900. до 1904, а затим, од 1904. до 1906, конзул у Приштини.
За шефа Конзуларног одељења Министарства иностраних дела именован је 1906, а наредне године за начелника истог министарства. На овом положају остао је до 1911, када је постављен за посланика у Софији, гдје је учествовао је у склапању Балканског савеза.
Од 1913. до 1919, у годинама Првог светског рата и Фебруарске и Октобарске револуције, био је посланик Србије у Русији, односно Краљевине СХС у контрареволуционарној Северној области за вријеме грађанског рата.
У новоствореној држави Спалајковић је 1920. постао министар без портфеља у влади Стојана Протића, а потом и народни посланик радикала у Уставотворној скупштини. У више наврата био је вршилац дужности министра иностраних дела Краљевине Србије, односно Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Као блиски пријатељ краља Александра Карађорђевића, Спалајковић је 1922. постављен на кључно мјесто посланика у Паризу, на коме је и остао све до пензионисања 1935. године. У вријеме Другог светског рата подржавао је режим генерала Милана Недића и био један од његових главних идеолога.
Последње године живота провео је у емиграцији. Умро је у Француској 1951. године.
Преузето СЕДМИЦА
