Комунизам

Браћа коју је раздвојио Голи оток – један заробљеник, а други управник!

Браћа Раде и Милорад Радевић, родом из Лијеве Ријеке код Подгорице, предратни правници, у рату истакнути борци, а после рата официри Удбе, обрели су се на Голом отоку, али у потпуно различитим улогама

Сећање на страдање групе одметнутих русофила из Бијелог Поља – у белешкама мајора Удбе Милорада Радевића, који је послат на Голи оток јер је одбио да се обрачуна са њима.

Много је прича о Голом отоку, као о озлоглашеном месту страдања пре свега присталица Стаљина, тзв. „информбироваца“, али и оних који су се некоме замерили и били ту „склоњени“, за шта је најлакши начин био прогласити их „информбировцима“. Много прича и много различитих судбина оних који су ту доспели и били мучени, понижавани, приморавани на тежак рад у нехуманим условима.

Ипак, прича о двојици браће из Црне Горе готово је невероватна. Милорад и Раде Радевић, из Лијеве Ријеке код Подгорице, пре рата су били правници, потом истакнути борци, а после рата официри Удбе. Судбина их је раздвојила почетком 1949. године, када су се обојица обрела на Голом отоку – један као затвореник, други као управник.

Тог јануара 1949, десиле су се свирепе ликвидације припадника групе одметнутих русофила из Бијелог Поља, о којима готово да нема писаног трага, али су старији људи из тог краја сачували сећање на тај страшан злочин. Сведочење о томе ипак је записано – у белешкама Милорада Радевића, мајора Удбе, који је и сам завршио на Голом отоку. Мало је познато, а раније нигде није објављено да је управник тог злогласног логора у то време био – нико други до његов рођени брат, Раде Радевић. А ако би неко помислио да је то Милораду донело „повлашћени“ положај, преварио би се –  био је, заправо, један од оних који су највише мучени.

Милорад Радевић (Sedmica.me)

У доба избијања сукоба са Информбироoм, партијским комитетом у Бијелом Пољу руководио је угледни револуционар Илија Булатовић, а ситуација је била иста као и у другим местима на северу Црне Горе, где је народ био русофилски настројен.

Рано ујутро, на Бадњи дан 1949. године, група од 18 Бјелопољаца, шефова полиције, Удбе и Среског комитета КП, на челу са Булатовићем, одметнула се у шуму, пошто им је претило хапшење због подршке Информбироу. Беже најпре у село Чеоче, одакле су се поделили у неколико група и раштркали по околним селима и планинама.

Саво Јоксимовић

За њихово бекство одмах се чуло и истог дана у Бијело Поље, са групом официра Удбе, стиже Саво Јоксимовић, министар унутрашњих послова Црне Горе, од Тита задужен да се оштро обрачуна са информбировским елементима у Црној Гори. Уследила је хајка у којој је учествовало преко 1.000 војника и полицајаца.

Преживела су само шесторица одметнутих и одведени су на Голи оток, док су остали ликвидирани по кратком поступку. Опкољавали су их, према расположивим подацима, једног по једног. Ниједан од њих није хтео да пуца на своје дојучерашње другове, те су се предавали. Међутим, Јоксимовићеви агенти су их ноћу кришом доводили у Бијело Поље на саслушања, а затим одводили крај Лима и убијали. Јоксимовић је, пак, лансирао причу да су хтели да пређу Лим и беже за Албанију, па су их агенти Озне сустигли, а пошто су се супротставили, морали су, наводно, да их убију.

Пошто је Милорад Радевић, као шеф Удбе и блиски пријатељ Сава Јоксимовића, одбио да иде у потеру најближих сарадника и другова, то је протумачено као подршка бегунцима. Тако се замерио свом пријатељу Јоксимовићу и свом брату Раду Радевићу. Знајући да је Милорад јако строг и прек официр, који није хтео да савије главу, договор на државном нивоу је био ,,да га се реше’’, а том договору је присуствовао и његов брат Раде. Саво Јоксимовић и Раде Радевић били су предратни правници и стари другови са Правног факултета у Београду.

Одмах потом Милорад Радевић је ухапшен у Котору и спроведен на дугогодишњу робију и мучење, преко затвора у Билећи, војног затвора у Сарајеву, до острва Свети Гргур и Голог Отока. Осуђен је на 18 година затвора, а одлежао седам, и то на Голом отоку, одакле је изашао као „непоправљив“. Зато је и кажњен са пет година губитка грађанских права.

У тих седам година, две и по године му је управник логора био – рођени брат Раде, који је пре тога био Ранковићев заменик. Ниједном се нису срели на Голом отоку.

На Голом отоку су Милорада Радевића злостављали, био је често у озлоглашеној „Петровој рупи“, највећем мучилишту на острву. По сећању Голооточана, међу онима који су највише мучени су Владо Дапчевић, Милета Перовић и Милорад Радевић, „на којима су се увежбавали модели голооточког мучења“.

Касније су браћа Милорад и Раде живели у Београду, али се ни ту никада нису срели. Године 1990. умро је Раде, а Милорад му није дошао на сахрану, већ је послао сина Милића и на тај начин ставио тачку на братску љубав, која у Црној Гори има посебну димензију.

Много година касније, у књизи „Дружење с Титом“, Милован Ђилас је о суровим ликвидацијама бијелопољских одметника – русофила написао: „Разочарани и растурени одметници су се један за другим предавали без борбе, али ниједан није стигао до града, сви су успут поубијани… Бјелопољски случај није типичан за обрачунавање са просовјетским комунистима, али је можда најдрастичнији.“

За овај „подвиг“, пуковник Озне (Удбе) Саво Јоксимовић унапређен је у чин генерала. У свирепој акцији Озне посебно се истакао Веселин Булатовић, Ђиласов рођак, који ће касније бити постављен за управника Голог отока.

Приредила: Марија Филиповић

Извор: текст Љубише Морачанина и др Мартина Превишића/Sedmica.me)

На слици: Милорад Радевић (Sedmica.me)

Back to top button