Бојанић: СПОМЕНИК У ЈИНДРИХОВИЦАМА – КОМЕ ПРИПАДА ИСТИНА?

И баш тај натпис… тежак, уклесан, званичан, открива више о нама данас него о онима који ту почивају.

„Овде почива 7100 Југословена…“

Посетилац застане. Погледа поново. Не, није грешка у читању. Грешка је у истини.

Југословени? Који Југословени? Где су они постојали од 1914. до 1918. године? Под чијим именом су ти људи кренули у рат, под чијим именом су страдали у аустроугарском ропству?

Под којом заставом су умирали?

Под каквим Крстом… ? и то треба да се измени и стави православни Крст.

Истина је проста, али очигледно тешка за изговор: то су били Срби.

Срби са именом, вером, пореклом, страдањем и надом. Срби који су умирали далеко од својих кућа, у туђини, у логорима, гладни, болесни, али не и без идентитета.

Срби који нису знали да ће им неко, деценијама касније, одузети име и заменити га једном политичком конструкцијом која у време њихове смрти није ни постојала.

И ту се рађа питање које боли, боли и мене као Србина, и српског историчара: ко има право да мртвима мења име?

Ниједна идеологија, ниједна држава, ниједан политички пројекат нема право да прекраја идентитет оних који су већ дали све за отаџбину.

Јер име није само реч. Име је корен, памћење, истина. Када га избришеш-ниси само променио натпис, већ си променио историју.

Ово није питање сукоба народа. Ово је питање поштовања жртве.

Јер ако не можемо да назовемо своје мртве правим именом… шта онда уопште чувамо и кога штитимо?

Данас, пред тим спомеником, човек може да помисли да ту леже неки безлични „Југословени“. Да је реч о неком наднационалном, нејасном идентитету.

А истина је да ту леже конкретни људи… са српским именима, српским породицама, српским православним крстом.

И ту није реч о прошлости.

Реч је о нама.

Да ли смо спремни да исправимо једну једноставну, али суштинску неправду?

Да ли имамо снаге да кажемо истину, чак и када је годинама прикривана? И да упутимо захтев да се то измени о буде свима јасно.

Или ћемо наставити да ћутимо, из страха, навике или равнодушности?

Јер равнодушност је највећи савезник заборава.

Они који су тамо сахрањени нису имали прилику да бирају како ће бити упамћени. Али ми имамо избор како ћемо их назвати. И то није мала ствар… то је дуг.

Дуг према онима који су страдали за слободу.

Дуг према истини.

Дуг према сопственом идентитету.

Ако већ не можемо да вратимо живот, можемо бар да вратимо име.

И зато, пред тим каменом у Јиндриховицама, не стоји питање историје – већ савести.

Да ли ћемо остати народ који памти?

Или народ који пристаје да му се истина преправља – чак и на гробовима?

Одговор не пише на споменику.

Он се пише у нама.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја