Бојанић: ЈАСЕНОВАЦ БЕЗ СПАСА – СРБИЈА ЋУТАЛА: КО ЈЕ ОСТАВИО СРПСКИ НАРОД НА НОЖУ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАНА?

Постоје питања од којих народ бежи. Не зато што нема одговор, већ зато што сваки одговор боли.

Једно од њих је и ово: ако су током 1943. године постојале „ослобођене територије“, ако су постојале војске, покрети, идеологије и заклетве… зашто нико није кренуо да разбије капије Јасеновца?

Како је могуће да је, на само неколико километара од тих „слободних зона“, постојала фабрика смрти у којој су Срби клани, бацани у јаме, спаљивани, дављени… и то све до самог краја рата?

ЛОГОР КОЈИ НИЈЕ БИО САМО ЛОГОР

Јасеновац није био обичан логор. То је био систем зла, државни пројекат Независне Државе Хрватске, под вођством Анте Павелића, инспирисан идеологијом Адолф Хитлер.

Тамо није постојала индустријска смрт као у Немачкој. Тамо је постојала:  рука, нож, маљ.

И управо зато, Јасеновац је био више од логора. Био је симбол једне намере: да Срба не буде и да се истребе.

ГДЕ СУ БИЛИ СВИ, ГДЕ СУ БИЛИ ОСТАЛИ СРБИ ВАН НДХ?

Историја ће рећи: рат је био сложен. Герилски. Тежак.

Али народ има право да пита:

Где су били Срби ван окупираних граница НДХ?

Где су били партизани?

Где су били четници?

Где су били сви који су се заклињали у борбу против зла?

Под вођством Јосип Броз Тито, партизански покрет је водио рат који је имао своју логику. Напад на утврђен логор значио би велике губитке. Можда и неуспех.

Али зар постоји већи разлог за напад од спасавања сопственог народа?

С друге стране, снаге под командом Драгољуб Михаиловић биле су далеко, расцепкане, у другим зонама рата, често више заокупљене међусобним сукобима него заједничким циљем.

И ту долазимо до најболније истине:

Срби у Јасеновцу нису имали никога… да им притекне у помоћ и ослободи зла, годинама. Није то трајало мрсецума, већ годинама… што забрињава, знам да је то питање болно и без одговора.

СТРАХ, РАЧУНИЦА ИЛИ НЕШТО ТРЕЋЕ?

Постоји објашњење да би сваки напад изазвао одмазду… масовно убијање затвореника.

Постоји и објашњење да није било довољно снаге.

Али постоји и питање које историја често избегава:

Да ли је Јасеновац био довољно „важан“ у стратегијама оних који су водили рат?

Јер рат се водио и за власт после рата. А у тим рачуницама, страдање Срба често није било прво питање… као да је било небитно.

ТИШИНА НАКОН РАТА

Када је рат завршен, Јасеновац није постао српски Јерусалим страдања.

Није постао централно место памћења. Напротив.

У духу „братства и јединства“, прича је ублажена. Жртве су постале „жртве фашизма“… или ,,југословенске” жртве…. а не Српске.

Народи су изједначени.

А истина је гурнута под тепих.

Данас имамо нови проблем… број жртава.

Од некадашњих и већ утврђених  700.000 страдалих само у Јасеновцу, стигли смо до расправа да ли је 100.000, 120.000 или нешто треће… срамота, јадно.

Суштина је свакако у томе да је постојао план да један народ нестане.

НАРОД БЕЗ ИМЕНА ЗА СВОЈУ ЖРТВУ

Јевреји имају Холокауст. Роми и Јермени  имају свој геноцид и називе.

А Срби?

Срби још увек немају јединствен назив за страдање у НДХ.

Немају маузолеј достојан жртава.

Немају ни место у образовању које та тема заслужује.

И зато се дешава оно најгоре… заборав.

ЗАВРШНА РЕЧ

Питање са почетка остаје:

Зашто Јасеновац није ослобођен?

Можда зато што није било снаге.

Можда зато што није било јединства.

Да ли је само била борба за власт?Или, можда зато што није било воље.

Али шта год да је одговор… он није довољан.

Јер док год не будемо имали храбрости да поставимо тешка питања о сопственој прошлости и на њих одговоримо… нећемо имати ни снаге да сачувамо истину о сопственим жртвама.

А народ који заборави, ризикује да му се историја понови.

Јасеновац није само место.

То је испит савести једног народа… нашег Српског народа.

Отворено питање

И ту се отвара још једно, опасно питање које многи избегавају.

Да ли је страдање Срба у Независној Држави Хрватској било само „локални злочин“ – или део ширих геополитичких интереса великих сила и структура које су у том рату водиле сопствене рачунице?

Јер тешко је поверовати да свет није знао… а злочин је трајао годинама.

Тешко је поверовати да нису постојале информације.

Тешко је поверовати да није било могућности да се реагује.

Али је очигледно да није било воље.

Између великих стратегија, идеологија и будућег поретка света- српске жртве нису биле приоритет.

И ту лежи можда најтежа истина:

не само да је зло постојало, већ је и толерисано.

Када се данас говори о одговорности, не сме се гледати само у извршиоце, који су свакако најодговорнији.

Али, мора се гледати и у оне који су знали… а нису ништа учинили.

Историја није само питање ко је убијао… то знамо убијали су Хрвати- усташе, који су побили преко милион Срба на простору НДХ.

Историја је и питање ко је дозволио да се убија.

А појединци хоће и Алојзија Степинца да рехабилитују и прогласе светим… зову га и блажени.

Не поновило се… али, истину морамо да знамо… знам и да истина боли а некада може и да осрамоти.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја