Бојанић: СРБИЈА НИЈЕ НИ ВЛАСТ НИ ОПОЗИЦИЈА. СРБИЈА ЈЕ ЗАВЕТ КОЈИ НЕ СМЕМО ИЗДАТИ!

Зато је време да се запитамо куда нас води ова општа хистерија, усплахиреност, узајамно оптуживање, политичко заслепљивање и све дубље поделе које су се из јавног простора прелиле у породице, међу пријатеље, кумове, колеге и рођену браћу.

Дошли смо дотле да људи који деле исто порекло, исту историју, исте претке и исту земљу једни друге посматрају као непријатеље само зато што различито мисле о онима који су тренутно на власти или о онима који желе да је преузму.

Све промене су и лековите (и добре и лоше).

Зар је могуће да смо толико далеко отишли да нам је политичко опредељење постало важније од породичног стола, да смо спремни да прекинемо пријатељства, посвађамо се са рођеном браћом и окренемо леђа људима са којима делимо исто презиме, само зато што не припадамо истом политичком табору и наметнутој ,,идеологији”?

Зар смо заборавили да ће све власти проћи, да ће се странке мењати, да ће политичари одлазити и долазити, али да ћемо ми и наша деца и даље живети на овом простору, делити исто небо и наслеђивати исту земљу?

Најопасније у свему томе јесте што се унутрашње слабљење једног народа никада не завршава само на политичким препиркама. Када народ изгуби способност да разговара, када почне да мрзи због различитог мишљења, када му историја постане предмет дневнополитичког надметања, а национални интерес таоц краткорочних амбиција, тада постаје лак плен свих оних који у његовој неслози виде прилику за остваривање сопствених интереса.

Јасно ми је да постоје и аутошовинисти, аутономаши, комунисти… али, брине ме како сви Срби не стани у један строј који се односи на национална питања…. Срба у Србији је око 81 посто.

Свакако уз поштовање свих вера и нација… које живе у Србији.

Нашу историју не чине само странице у уџбеницима, већ и векови борбе за опстанак, слободу, државност и право да сами одлучујемо о својој будућности. Србија је кроз своју прошлост плаћала страшну цену неслоге, туђих интереса, великих геополитичких игара и сопствених заблуда.

У више наврата смо прихватали џелата за брата.

Постајали и изјашњавали се као неко ,,Југословени”… када смо заборавили да смо Срби.

Бранили смо једни другима веру и да славимо Крсну славу… иконе склњали из кућа да нам је не виде црвени идолошки ,,џелати”…  да нас не бих послали на преваспитавање на ,,Голи оток”.

Зато би било крајње неодговорно да данас не препознамо колико је опасно када се унутрашње поделе подстичу, продубљују и користе као средство политичког и спољног утицаја… са обе стране.

Не треба бити наиван. Увек ће постојати они којима одговара слаба, посвађана и међусобно супротстављена Србија… тако многи и профитирају а издаја се најбоље плаћа.

Постојаће они који ће подржавати сваку пукотину, подстицати сваку свађу и користити сваку нашу слабост како би остварили сопствене политичке, економске и геостратешке циљеве.

Наши историјски противници, а нарочито они који су кроз различите епохе учествовали у потискивању српског државног и националног простора, добро знају да се народ најлакше слаби онда када му се одузме поверење у сопствене снаге, када заборави своје корене и када почне да се одриче сопственог идентитета.

Расрбљавање не почиње увек забраном језика, променом имена или брисањем историјских споменика… а то нам се доста пута дешавало кроз историју.

Понекад почиње много неприметније, онда када нам постане срамота да говоримо о сопственој историји, када сопствену традицију посматрамо као терет, када нам је туђе мишљење важније од сопственог историјског искуства и када заборавимо да национални идентитет није препрека сарадњи са другима, већ темељ нашег самопоштовања.

Али немојмо се заваравати ни једном другом страном. Не могу се љубав према Србији, родољубље и национално достојанство доказивати слепом оданошћу било којој власти или опозиције, нити се критика власти сме проглашавати издајом државе.

Исто тако, ни борба против власти не сме постати изговор за рушење свега што представља државу, њене институције, историјско наслеђе и националне интересе. Власт није држава, опозиција није народ, а политичка припадност није мерило нечијег родољубља.

Србији су потребни и одговорност власти и озбиљна, државотворна опозиција, слободни медији, независне институције и грађани који имају право да мисле својом главом.

Потребна нам је критика која поправља, а не мржња која уништава. Потребан нам је дијалог који тражи решења, а не надметање у томе ко ће кога гласније прогласити непријатељем.

Замислимо само колика би снага била када бисмо се, упркос свим политичким разликама, ујединили око неколико непроменљивих ствари: очувања државног суверенитета, заштите националних интереса, економског развоја, образовања наше деце, очувања српског језика и ћирилице, културног и духовног наслеђа, као и права нашег народа да живи слободно и достојанствено и очувању Косова и Метохије и Републике Српске.

Када бисмо се окупили око Србије, а не око појединаца, када бисмо престали да тражимо спаситеље у политичким вођама и почели да градимо снажне институције и одговорно друштво, постали бисмо много снажнији него што данас можемо и да замислимо… и од политичког појединца или подршке од  вековних ,,џелата”.

Тада бисмо били штит који не може лако да пробије ниједан притисак са стране, ниједна политичка уцена, ниједан покушај наметања туђих интереса. Не зато што бисмо били против било кога, већ зато што бисмо коначно знали шта бранимо и зашто то бранимо.

Морамо да имамо те заједничке црвене националне линије које не смемо да пређемо.

Наша деца не смеју наследити наше мржње, политичке свађе и породичне расколе. Треба да наследе земљу у којој ће имати разлога да остану, да раде, стварају породице и граде будућност.

Треба да знају ко су, одакле потичу и шта су им преци оставили, али и да науче да се држава не воли само речима, заставама и пригодним говорима, већ поштеним радом, одговорношћу, знањем, правдом и спремношћу да се општи интерес стави испред личне користи.

Зато је крајње време да се пробудимо из ове колективне заслепљености, патолошке мржње и схватимо да не морамо исто мислити да бисмо волели исту земљу.

Не морамо подржавати исте политичаре да бисмо бранили исте националне интересе. Не морамо припадати истој странци, да бисмо сачували међусобно поштовање.

Ако већ не можемо да се сложимо око свега, хајде бар да се сложимо око тога да Србију не смемо предати сопственој неслози. Да не дозволимо да нам политичке поделе униште породице, да нам туђи интереси одређују будућност и да нам дневна политика избрише памћење.

Пред прецима имамо обавезу да не будемо последња карика једног историјског ланца, а пред потомцима одговорност да им оставимо више од имена, заставе и приче о славној прошлости.

Јер, када се Срби посвађају, Србија слаби. Када се Срби одрекну памћења, Србија губи део себе.

А када се Срби уједине око слободе, правде, истине и интереса своје државе, тада постају снага коју је много теже сломити.

Није нам потребна Србија у којој сви мисле исто. Потребна нам је Србија у којој сви знају шта не смеју да изгубе.

Србија изнад сваке власти. Србија изнад сваке странке и покрета.

Србија изнад сваког појединца и личног интереса.

А свако ко се огрешио о српске интересе, користио функцију за лично богаћење… нека полиција, судови и затвори раде свој посао, као пример за будуће нараштаје.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја