Бојанић: АКО ВЕЋ ЧИСТИМО ГРАДОВЕ, ХАЈДЕ ДА ИХ ИСТОВРЕМЕНО И УЛЕПШАМО! ВРЕМЕ ЈЕ ЗА НОВУ АКЦИЈУ, НАЦИОНАЛНО САБРАЊЕ И КУЛТУРУ СЕЋАЊА

Пре бих са том фарбом прво уредио ижврљана школска дворишта, вртиће и окречио где није окречено… али, добро. Воља грађана нека се поштује.

Мени лично национални симболи, тробојке и мурали не сметају, напротив, али ако постоји одлука да се одређене површине очисте и врате у уређено стање, нека се то уради како треба. Ако већ кречимо, онда бар да то буде стручно, уједначено, у истим бојама и са јасним естетским критеријумима, а не да после акције добијемо још ружније и замрљаније зидове него што су били пре кречења.

Али зашто бисмо се зауставили само на кречењу и уклањању?

Зашто ову ситуацију не бисмо претворили у прилику за једну много већу, позитивнију и садржајнију акцију, која би оставила трајан печат у свим нашим градовима? Вековни печат.

ПРЕДЛОГ ЗА НОВУ АКЦИЈУ

Мој предлог је да се покрене национална акција уређења јавних простора, изградње спомен-обележја и подизања на виши ниво културе сећања, у којој би учествовали држава, локалне самоуправе, установе културе, школе, привредници, задужбине и грађани.

За почетак, зашто на већим кружним токовима, градским трговима и другим репрезентативним местима не бисмо поставили лепо пројектоване бисте наших владара, књижевника и научника или јарболе са великим српским заставама?

Наравно, тамо где простор, саобраћајни прописи и урбанистички услови то дозвољавају. Нека то буде урађено достојанствено, архитектонски усклађено и квалитетно, тако да сваки град добије своје уређене националне симболе, на које ће његови становници бити поносни.

Али није довољно само поставити заставу. Потребно је да изградимо и културу памћења, јер народ који не познаје своју историју и не поштује личности које су обликовале његову државност тешко може да изгради јасну представу о сопственом идентитету и будућности.

Зашто сваки град не би имао достојанствене споменике и уређене меморијалне просторе посвећене најзначајнијим личностима српске историје?

Стефану Немањи, Светом Сави, цару Душану, кнезу Лазару, Карађорђу, кнезу Милошу, Његошу, краљу Петру Првом Ослободиоцу, нашим војводама, војсковођама и духовним великанима. Место у јавном простору заслужују и Милунка Савић, Момчило Гаврић, Јустин Поповић, владика Николај Велимировић, патријарх Павле, Никола Тесла, Михајло Пупин, Јован Дучић, Дис, јунаци са Кошара и Паштрика и многи други великани који су својим делом задужили српски народ и човечанство.

То не би смели да буду споменици подигнути само ради политичке промоције, већ пажљиво осмишљена дела, са историјским објашњењима, уређеним прилазима и простором који би био доступан грађанима, туристима и школским екскурзијама, да се из њих нешто и научи.

Сваки споменик морао би да има и своју образовну улогу, јер није довољно да деца виде лик неког владара или војводе, већ морају да знају ко је био, шта је учинио и зашто га памтимо… са уграђеним инфо таблама на више језика.

Посебно сматрам да Србија мора да добије једно централно, достојанствено место сабрања (Маузолеј) и сећања на све српске страдалнике у двадесетом веку.

Место посвећено невиним жртвама геноцида, ратова, окупације, прогона и злочина над српским народом, од Првог светског рата, преко страдања у Независној Држави Хрватској, Јасеновца, Јадовна, Козаре, логора за децу и других стратишта, до страдања у Првом и Другом светском рату, послератних прогона и трагедија деведесетих година.

Место на којем би се налазила имена жртава, историјска документација, сведочанства и образовни садржаји, уз достојанствену архитектуру која би изражавала тугу, поштовање и трајну обавезу да се невине жртве никада не забораве. То не би било место мржње према било ком народу, већ место истине, пијетета и опомене будућим генерацијама… да нам се слично више никада не понови.

За такав пројекат потребни су озбиљна институционална припрема, историјска истраживања, научна утемељеност, јавни конкурс и транспарентно финансирање. Не сме се дозволити да се и сећање на страдалнике претвори у предмет дневнополитичких обрачуна.

Ето прилике да се покрене једна нова национална акција и прикупљање средстава, уз јавно објављивање сваког донираног и утрошеног динара. Нека учествују сви који желе да оставе нешто трајно иза себе, од појединаца и привредника до локалних заједница и државних институција.

Не морамо увек да се окупљамо око онога што нас дели. Можемо да се окупимо и око онога што нас повезује, око историје, културе, просвете, памћења и поштовања према прецима.

Мој предлог је једноставан: ако већ чистимо Србију, хајде да је истовремено и улепшамо!

Хајде да уместо нових свађа и политичких надгорњавања добијемо уређене тргове, достојанствене споменике, јарболе са српским заставама, меморијалне комплексе, музеје и образовне садржаје који ће младим генерацијама приближити нашу историју.

Доста је да сваку добру идеју одмах претварамо у политичко надметање. Доста је да једни другима доказујемо ко је већи родољуб, а да иза нас не остаје ништа трајно и корисно.

Не само несразмерно замрљани зидиви и фасаде…

Српски идентитет се не чува само расправама на друштвеним мрежама, нити се патриотизам доказује количином заставица и мурала. Он се чува знањем, образовањем, културом, односом према прецима, одговорношћу према садашњости и делима која остављамо будућим генерацијама.

Улепшајмо Србију, подигнимо културу сећања на виши ниво и оставимо нешто вредно онима који долазе после нас.

То би била права акција која би имала смисла. Не да само нешто прекречимо и замажемо већ да нешто вредно изградимо. Не да бришемо памћење, већ да га сачувамо и пренесемо будућим генерацијама… на прави начин.

*О томе пишем већ дуже и указујем, да нам је то потребно да би опстали као народ.

ТУ АКЦИЈУ БИХ РАДО ПОДРЖАО И ПРИДРУЖИО СЕ.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

https://www.facebook.com/share/p/199gmjfxYh/

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја