Бојанић: ТРЕБА НАМ ДРЖАВА КОЈА ПАМТИ

Сви би требали да очекујемо од државе да се озбиљно и истрајно бори за очување Косова и Метохије, не само речима, већ политиком, дипломатијом, културом и образовањем, јер Косово и Метохија за српски народ нису само питање територије, већ дубоки историјски и духовни простор. И ту као народ требамо да вршимо притисак од било које власти и владе.

Очекујем да се родољубље више не представља као нешто чега треба да се стидимо (од појединих индувидуа, да се такви процесуирају… а данас их има доста по улицама и који се боре за такву накарадну Србију).

Љубав према свом народу није мржња према другом народу, као што ни чување сопственог идентитета није претња било коме.

И очекујем да коначно престанемо да се стидимо сопствених жртава.

Јасеновац мора добити место које му припада у нашем образовању, култури и државној политици сећања.

Свакако, то питање је кренуло да се решава… али не и суштински и видљиво.

Страдање Срба у НДХ мора бити јасно, научно утемељено и трајно присутно у нашем јавном простору, као што морају бити сачувана сећања и на све друге жртве усташког режима.

Зато очекујем да Народна скупштина Србије усвоји резолуцију о страдању Срба у НДХ од стране Хрвата-усташа, засновану на историјским изворима и чињеницама.

Али ни то није довољно.

Потребан нам је велики меморијални центар, маузолеј српским страдалницима двадесетог века, место у којем ће бити сачувана имена, сведочанства и успомене на људе који су страдали у ратовима, логорима, прогонима и геноцидима.

Не место мржње… не место освете… већ место истине.

Место на којем ће потомак моћи да дође и каже: овде се памти мој народ, овде се памте моји мртви.

Морамо отворити и питање како ће се научно и меморијално објединити страдање Срба у геноциду на простору НДХ, јер народ који је доживео масовно уништење и геноцид, прогоне и логоре мора имати јасно историјско место и име за своје страдање.

Не да бисмо живели у прошлости, већ да прошлост више никада не би била избрисана… и да нам се не понови… а у више наврата се понављао исти злочин.

То се обећава стално обећава… али до сада ништа од тога.

Зато страдање Срба у двадесетом веку мора добити озбиљно и систематично место у школским уџбеницима. Не као фуснота. Не као неколико датума. Већ као део историје коју наша деца морају да знају.

Морају знати шта су преживели њихови преци, али и зашто су се ти догађаји догодили, јер само знање засновано на чињеницама може створити зрелу културу сећања.

А онда долази филм.

Народ који не снима своју историју препушта другима да је испричају.

Зато морамо улагати у филмове и серије о српској историји, о страдањима, војницима, породицама, мајкама, страдалој деци, избеглицама и свим људима који су носили терет двадесетог века.

Не јефтину пропаганду… не патриотски кич.

Већ велике, озбиљне и професионалне филмове који ће нашу историју учинити видљивом и ван наших граница.

Исто морамо урадити са ћирилицом.

Ћирилица не сме бити само празнични украс и славски и слово на државним документима. Мора бити живо писмо српског народа.

Зато треба снажније подстицати њену употребу у пословању, култури, издаваштву, оглашавању и јавном простору, па и економским и пореским мерама, уз јасна и разумна правила.

Јер оно што свакодневно препуштамо забораву једног дана можемо заиста изгубити. И ту долазимо до нечега што морамо да рашчистимо са собом.

Не можемо више да живимо у страху од сопственог идентитета… не морамо да мрзимо друге да бисмо волели своје… не морамо да понижавамо било кога да бисмо поштовали своје претке.

Али морамо престати да се одричемо себе да бисмо другима доказивали колико смо „модерни“… и ,,грађанисти”.

Можемо бити отворени према свету, а остати Срби.

Можемо поштовати друге народе, а чувати своју историју, културу, обичаје, веру и традицију.

Зато треба критички преиспитати и оно наслеђе комунистичког периода које је потискивало национално, Светосавско,  верско и историјско памћење, али без нових идеолошких брисања и без замене једне догме другом.

Није проблем у братству међу људима. Проблем је када се под било којом идеологијом од народа тражи да заборави сопствене жртве, своје писмо, своју веру и своју историју.

Братство је вредност. Мир је вредност. Сарадња је вредност. Али заборав није вредност.

Зато од следеће власти очекујем да ове теме коначно измести из дневне политике и постави их тамо где припадају, у темеље државне културне, образовне и историјске политике.

Косово и Метохија.

Светосавље.

Ћирилица.

Јасеновац.

Страдање Срба у НДХ.

Култура сећања.

Школски уџбеници.

Меморијали и споменици.

Филм.

Научно истраживање.

То нису споредне теме. То су теме нашег трајања. Јер народ који заборави своје мртве полако губи и свест о живима.

Треба нам држава која ће нам помоћи да памтимо.

Да знамо, да чувамо, да учимо, да стварамо, да идемо напред.

Не да бисмо живели у прошлости, већ да у будућност не бисмо ушли без памћења. Када то решимо, много тога другог заиста ће бити лакше. Јер народ који зна ко је, зна и куда може да иде.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја